Знаћу или знат ћу?

[Давид]

Исправите ме ако гријешим, али зар није правилно само "знаћу" ?

[Бруни]

Ispravno je znaću i znati ću (ne znat ću), s tim što je ovaj drugi oblik budućeg vremena karakterističniji za hrvatsku varijantu.

Dobro nam došao, Davide.

[Stoundar]

s tim što je ovaj drugi oblik budućeg vremena karakterističniji za hrvatsku varijantu.

Na osnovu koje literature? Pogledaj http://savjetnik.ihjj.hr/savjet.php?id=15.

Ne bi se reklo znati ću ni prema Pravopisu Matice hrvatske ni prema Silićevoj i Pranjkovićevoj gramatici. Piše se znat ću, čita se /znaću/.

[Бруни]

s tim što je ovaj drugi oblik budućeg vremena karakterističniji za hrvatsku varijantu.

Na osnovu koje literature? Pogledaj http://savjetnik.ihjj.hr/savjet.php?id=15.

Ne bi se reklo znati ću ni prema Pravopisu Matice hrvatske ni prema Silićevoj i Pranjkovićevoj gramatici. Piše se znat ću, čita se /znaću/.

Ja ovo prvi put čujem. Ne bih ti znala reći literaturu sad, ali to smo već pominjali na V. ako se ne varam, i ako me pamećenje ne vara, rečeno je baš ovako kako sam ja rekla. Ako nije tako, izvinjavam se, zanemarite to što sam rekla.

BTW, jel to nešto novo da Hrvati sad pišu jedno a čitaju drugo?

[J o e]

Колико ја знам, није ново. Па и по П60 је било дублетно знаћу / знат ћу.

[Бруни]

Колико ја знам, није ново. Па и по П60 је било дублетно знаћу / знат ћу.

Nisam mislila na dublet, nego na ovo:

Piše se znat ću, čita se /znaću/.

Od kad oni jedno pišu, a drugo čitaju?

Znači, nije znati ću? Pa kako je od ići? Ić ću?

[Stoundar]

Колико ја знам, није ново. Па и по П60 је било дублетно знаћу / знат ћу.

A evo iz tog razdoblja i detaljnog članka Ljudevita Jonkea, koji je učestvovao u izradi P 60.

[J o e]

Занимљив и смислен чланчић. Кад би код нас био уобичајен инфинитив на -т, заиста би било системски инсистирати на знат ћу.

Само ме чуди да у јеку важења П60 Хрвати пишу тачку иза римског броја, зарез испред сваке изричне реченице, не ће и сл. Мислио сам да су с тим кренули касније. Из које је године чланак?

Znači, nije znati ću? Pa kako je od ići? Ić ću?

Зашто би било ић ћу кад то регуларно може да се изговори /ѝћићу/? Овде је проблем графијске природе: како забележити /знаћу/, које се само у том облику налази у говору.

[Stoundar]

Само ме чуди да у јеку важења П60 Хрвати пишу тачку иза римског броја, зарез испред сваке изричне реченице, не ће и сл. Мислио сам да су с тим кренули касније. Из које је године чланак?

Iz 1956. Koliko znam, nije bilo ozbiljnih pokušaja da se ponovo uspostavi gramatička interpunkcija umjesto logičke.

[Бруни]

Зашто би било ић ћу кад то регуларно може да се изговори /ѝћићу/? Овде је проблем графијске природе: како забележити /знаћу/, које се само у том облику налази у говору.

Hm… Pa šta će im to T? Kako da zabeleže? Pa lepo: znaću. (Pardon, ali ja ovde ništa ne kapiram.)

[Давид]

Ovako, ja sam temu ovu otvorio iz razloga što ja otkako idem u školu učim da se u srpskom jeziku kaže "znaću" , a ne "znat ću" , da bih juče pronašao kod vas ovde http://www.srpskijezickiatelje.com/pravopis:spojeno-i-odvojeno-pisanje na samom kraju Glagoli i rečce , piše ovako : "Енклитике: знаћу — знат ћу; он се бојао — он ме је звао."

I zbog toga mi nije bilo jasno, jer kako sam već rekao ja sam učio da  znaću, trčaću, spavaću i sl. piše se spojeno, a u hrvatskom jeziku se to piše odvojeno.

Evo baš sada sam uzeo i pravopis da pogledam i mislim da ste pogriješili.
U pravopisu piše sledeće:
"Pisanje futura nešto je složenije. Naime, njegovi dijelovi pišu se rastavljeno ako se pomoćni glagol (ću, ćeš) nalazi ispred infinitiva na -ti: ja ću kupiti, ti ćeš tresti, a sastavljeno kad je pomoćni glagol iza takvog infinitiva: kupiću, trešćeš."
Dakle , ne piše nigdje da treba "kupit ću". Ista stvar je i sa "znaću"

Usput, Bruni, hvala na dobrodošlici, posle ću se ja tamo predstaviti

[J o e]

У Правопису из 1993. стоји осврт на западну норму, који је уобичајен за то издање правописа. Вероватно је онај ко је сажимао текст превидео да се текст односи на нови стандард.

У новом Правопису не помиње се знат ћу. Ажурирао сам то у тексту.

Hm… Pa šta će im to T? Kako da zabeleže? Pa lepo: znaću. (Pardon, ali ja ovde ništa ne kapiram.)

Јеси ли погледала Јонкеов чланак? Шта ће ти т у опет ћу, па га опет има?
Ни ја сасвим не капирам шта ти у ствари није јасно.

[Бруни]

У Правопису из 1993. стоји осврт на западну норму, који је уобичајен за то издање правописа. Вероватно је онај ко је сажимао текст превидео да се текст односи на нови стандард.

У новом Правопису не помиње се знат ћу. Ажурирао сам то у тексту.

Hm… Pa šta će im to T? Kako da zabeleže? Pa lepo: znaću. (Pardon, ali ja ovde ništa ne kapiram.)

Јеси ли погледала Јонкеов чланак? Шта ће ти т у опет ћу, па га опет има?
Ни ја сасвим не капирам шта ти у ствари није јасно.

Opet nije glagol, Joe, a znat(i) jeste). Ja sam mislila da se u tim odvojenim varijantama koristi infinitiv, dakle znati ću, ići ću, videti ću i sl. a ne to što ni ne znam šta je —  znat, videt i  sl. a dalje se stvar komplikuje jer kažete da nije ić ću nego ići ću, dakle ovde JESTE upotrebljen infinitiv. Dalje, ako je tako kako Stoundar kaže, da pišu znat ću, a izgovaraju "znaću", moje pitanje je, kad već izgovaraju "znaću" a ne znat ću", što onda i ne pišu "znaću", nego "znat ću", šta će im to T? Članak nisam gledala, stvarno se izvinjavam, ali znaš da ja ne mogu da klikam na linkove. Ako hoćeš da mi objasniš, hvala ti, ako ne, nema veze. Ja da klikam i čitam kilometarske tekstove da bih našla odgovor koji se verovatn može sažeti u par rečenica, zaista ne mogu.

Davide, naš pravopis je pisan na osnovu P93,  i baš kad smo ga završili, izašao je ovaj P10. Treba da se malo aktualizuje, al nikako da nađemo vremena. 

[J o e]

Нема везе која је врста речи. Главни аргумент за писање знаћу јесте изговор; али такав исти изговор имамо и другде (опет ћу) где не пишемо спојено.

Јонке тврди да је футур сложено време и да се зато његови делови имају писати одвојено: знат (инфинитив) + ћу (енкл. обл. презента од хтети). Код нас је, како рекох, проблем што не користимо природно инфинитив без -и, па не осећамо да су у питању две речи, док код ићи ћу то осећамо и ми и они.

[Давид]

Davide, naš pravopis je pisan na osnovu P93,  i baš kad smo ga završili, izašao je ovaj P10. Treba da se malo aktualizuje, al nikako da nađemo vremena. 

Pa dobro, uglavnom to sam primijetio pa rekoh da kažem. 

[Farenhajt]

Nemam literature o etimologiji i istoriji jezika, ali je li moguće (sudeći po npr. ruskom i poljskom) da infinitiv ni kod nas (u davna vremena) zbilja NIJE imao to završno "i", nego da je to "novija" (relativno govoreći) pojava, možda baš prouzrokovana glagolima prve (najstarije!) grupe gde se tako razbija suglasnički spoj "st"? Plest, mest, jest, trest, zepst itd.

Ne treba smesti s uma da i starija verzija trećeg lica jednine prezenta glagola "biti" glasi "jest", pa da se i tu dometnulo to "e". (Postoji li termin za to? Vokal kojim se razbija nezgodna suglasnička grupa na kraju reči - u novije vreme može se zapaziti u reči "bicikla" koja se često čuje u Vojvodini.)

Takođe ne treba smesti s uma ni da u bosanskom supstandardu uopšte nisu retki likovi poput "dôću = doći ću, rèće mu = reći će mu" i sl., tj. da se čak i odatle eliminiše "i".

Pored toga, sudeći po našem rešenju prostog futura, fonetski je taj oblik "rešen i zabarakadiran" pre nego što se pojavilo to dopunsko "i" - tj. fonetski je zasnovan upravo na onome kako to Hrvati zapisuju (plest ću), a ne na onome kako bi "trebalo" u današnjem stanju stvari (plesti ću).

[Бруни]

Davide, naš pravopis je pisan na osnovu P93,  i baš kad smo ga završili, izašao je ovaj P10. Treba da se malo aktualizuje, al nikako da nađemo vremena. 

Pa dobro, uglavnom to sam primijetio pa rekoh da kažem. 

Ako si, da nisi rekao, sad ne bi bilo ažurirano…

[J o e]

Nemam literature o etimologiji i istoriji jezika, ali je li moguće (sudeći po npr. ruskom i poljskom) da infinitiv ni kod nas (u davna vremena) zbilja NIJE imao to završno "i", nego da je to "novija" (relativno govoreći) pojava, možda baš prouzrokovana glagolima prve (najstarije!) grupe gde se tako razbija suglasnički spoj "st"? Plest, mest, jest, trest, zepst itd.

Разне су претпоставке како је настао инфинитив. Сигурно је постао од глаголеске именице на -is, а данашњи двојаки облици такође имају различите своје хипотезе. Бошковић мисли да су настали од две варијанте једног падежног облика глаголске именице. Није, дакле, упутно претпостављати старину -т или -ти (и некакво допунско и), нарочито што би то временско одређење било толико далеко да сигурно није утицало на наш футур.

[J o e]

(Postoji li termin za to? Vokal kojim se razbija nezgodna suglasnička grupa na kraju reči - u novije vreme može se zapaziti u reči "bicikla" koja se često čuje u Vojvodini.)

Да је само у Војводини.

http://en.wikipedia.org/wiki/Paragoge
Белић то сврстава у покретне вокале.

[Farenhajt]

A verovatno će biti da se, istorijski, u futuru uopšte i nije koristio infinitiv, nego da je zamena došla naknadno.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Supin

[Belopoljanski]

У Банату се каже бицѝкли. Варијанте бицѝкло, би̏цикло и би̏цикла више везујем за западне говоре (а који се такође у Војводини често чују).

[Belopoljanski]

Такође, у говору је сасвим обично: ићемо, доћемо, сићемо, стићемо… Затим: испећу, лећу итд.

И са те стране хрватско решење делује некако смислено. Ако, кад говорим народски, говорим ићу и доћу, а кад се лепо изражавам или пишем, користим ићи ћу и доћи ћу, онда ћу исто тако народско певаћу и мислићу да доживљавам као певат’ ћу и мислит’ ћу.

[Бруни]

И са те стране хрватско решење делује некако смислено. Ако, кад говорим народски, говорим ићу и доћу, а кад се лепо изражавам или пишем, користим ићи ћу и доћи ћу, онда ћу исто тако народско певаћу и мислићу да доживљавам као певат’ ћу и мислит’ ћу.

Meni nije. Ne zaboravi da ti glagoli imaju razlicičite završetke infirnitiva. Ići i doći su na -ĆI, a ovi drugi na -TI. To mora da ima neki uticaj na različito formiranje futura.

[J o e]

Зашто би?

[Бруни]

Зашто би?

Pa već ima u srpskom. U srpskom niti se kaže niti se piše "znat ću".

[J o e]

Па да, али зашто „мора“?

[Бруни]

Па да, али зашто „мора“?

To je bila pretpostavka, ne tvrdnja: mora da ima. (Što ne znači da zaista ima. Ja samo pretpostavljam.)

[Farenhajt]

Такође, у говору је сасвим обично: ићемо, доћемо, сићемо, стићемо… Затим: испећу, лећу итд.

Vrlo je moguće da je to u Vojvodinu stiglo baš s bosanskim kolonistima posle rata.

[Belopoljanski]

Такође, у говору је сасвим обично: ићемо, доћемо, сићемо, стићемо… Затим: испећу, лећу итд.

Vrlo je moguće da je to u Vojvodinu stiglo baš s bosanskim kolonistima posle rata.

Ја мислим да није, јер се тај облик редовно чује код старијих људи чији је говор остао прилично имун на било какве спољне утицаје, од утицаја стандардног језика преко школства и медија, до утицаја разних босанских, личанских или црногорских говора.

А и зар се не ради о нечем природном за наш језик, без обзира на регију? Пијем – пићу, дођем – доћу. Мени то има смисла са причом о завршавању инфинитива на полуглас, тј. на -т’ и -ћ’, где је оно „и“ касније дометнуто.

Meni nije. Ne zaboravi da ti glagoli imaju razlicičite završetke infirnitiva. Ići i doći su na -ĆI, a ovi drugi na -TI. To mora da ima neki uticaj na različito formiranje futura.

Мени, опет, има. И Србин и Хрват из истог краја у говору кажу „пјеваћу“, само што један, према правилима свог стандарда пише „пјеват ћу“, а други „пјеваћу“.

Ја ово наше доћемо, сићемо, доживљавам као доћ’ ћемо, сић’ ћемо, па ми стога није тешко да замислим да се по истом правилу изговара и јешћемо ← јест’ ћемо, пићемо ← пит’ ћемо.

[rade]

Такође, у говору је сасвим обично: ићемо, доћемо, сићемо, стићемо… Затим: испећу, лећу итд.

Доста се крећем по Републици Српској и с времена на време тамо чујем и ове облике, али дал’ је то до мога ува или је стварно, тек ја то чујем као ић-ћемо, доћ-ћемо итд. с дугим (двоструким?) ћ. Лећ-ћу чуо сам много пута, а лећу баш и нисам.

Док сам ово писао, видим да је БП у последњем пасусу закључио то исто…

[Давид]

И са те стране хрватско решење делује некако смислено. Ако, кад говорим народски, говорим ићу и доћу, а кад се лепо изражавам или пишем, користим ићи ћу и доћи ћу, онда ћу исто тако народско певаћу и мислићу да доживљавам као певат’ ћу и мислит’ ћу.

Meni nije. Ne zaboravi da ti glagoli imaju razlicičite završetke infirnitiva. Ići i doći su na -ĆI, a ovi drugi na -TI. To mora da ima neki uticaj na različito formiranje futura.

Dijelim isto mišljenje

A što se tiče ovog boldiranog, jedno je kako ćeš ti da doživljavaš nešto, a drugo je kako bi to trebalo doživljavati 

Такође, у говору је сасвим обично: ићемо, доћемо, сићемо, стићемо… Затим: испећу, лећу итд.

Доста се крећем по Републици Српској и с времена на време тамо чујем и ове облике, али дал’ је то до мога ува или је стварно, тек ја то чујем као ић-ћемо, доћ-ћемо итд. с дугим (двоструким?) ћ. Лећ-ћу чуо сам много пута, а лећу баш и нисам.

Ja sam iz Republike Srpske i nikada nisam čuo ovakve oblike, tj, ovo dvostruko,  ali možda ima u govoru i toga što ti reče, zavisi sve u kojem si kraju bio   

[Бруни]

Такође, у говору је сасвим обично: ићемо, доћемо, сићемо, стићемо… Затим: испећу, лећу итд.

Vrlo je moguće da je to u Vojvodinu stiglo baš s bosanskim kolonistima posle rata.

Ја мислим да није, јер се тај облик редовно чује код старијих људи чији је говор остао прилично имун на било какве спољне утицаје, од утицаја стандардног језика преко школства и медија, до утицаја разних босанских, личанских или црногорских говора.

Sada su stariji ljudi oni koji su posle 2. sv. rata bili mali, ili se nisu ni rodili, a kolonisti iz Bosne su došli nakon 2. sv. rata. Mislim da je F. mislio na te koloniste, ne na ove iz devedesetih.

[Farenhajt]

Такође, у говору је сасвим обично: ићемо, доћемо, сићемо, стићемо… Затим: испећу, лећу итд.

Vrlo je moguće da je to u Vojvodinu stiglo baš s bosanskim kolonistima posle rata.

Ја мислим да није, јер се тај облик редовно чује код старијих људи чији је говор остао прилично имун на било какве спољне утицаје, од утицаја стандардног језика преко школства и медија, до утицаја разних босанских, личанских или црногорских говора.

Sada su stariji ljudi oni koji su posle 2. sv. rata bili mali, ili se nisu ni rodili, a kolonisti iz Bosne su došli nakon 2. sv. rata. Mislim da je F. mislio na te koloniste, ne na ove iz devedesetih.

Upravo tako. Izvinjavam se ako sam ostao nejasan.

[Belopoljanski]

Био си сасвим јасан, то су заправо и једини колонисти. Досељеници из деведесетих се уопште и не називају колонистима, већ избеглим и прогнаним.

(Не рачунајући и онај још старији талас након 1. светског рата.)

Још једна реч о овоме. Колонисти нису равномерно досељавани, постојале су чисте колонистичке средине, као и средине у којима колониста није ни било. А у мешовитим срединама, од говора мештана и колониста није се створио неки конгломерат, већ је свако чувао свој говор (одрасли људи), док су млади у потпуности преузели говор средине у коју су дошли, са све акцентом. Одатле моја сигурност по овом питању.

[Belopoljanski]

A što se tiče ovog boldiranog, jedno je kako ćeš ti da doživljavaš nešto, a drugo je kako bi to trebalo doživljavati 

Ја овде из личне перспективе могу једино да говорим о томе како ја нешто доживљавам, а не како то доживљавају други.

Конструкције типа „доћемо“, „моћемо“ доживљавам као своје и као конструкције мог матерњег говора и говора какав је постојао у мојој кући. Иако сам свестан да нису стандардне, не доживљавам их као туђе, а за њихово постојање имам оно објашњење које сам дао.

Доста се крећем по Републици Српској и с времена на време тамо чујем и ове облике, али дал’ је то до мога ува или је стварно, тек ја то чујем као ић-ћемо, доћ-ћемо итд. с дугим (двоструким?) ћ. Лећ-ћу чуо сам много пута, а лећу баш и нисам.

Док сам ово писао, видим да је БП у последњем пасусу закључио то исто…

То је онда можда више облик доћићемо, ићићемо, уз гутање „и“: доћ’ћемо, ић’ћемо.

Као и чувено слан’на, где оно „н“ довољно дуго вибрира да се разликује од обичног слана.

Овде је оно „доћемо“ као и „хоћемо“, а „сићемо“ као и „ми ћемо“ (тј. једнако наглашено).

[Farenhajt]

Овде је оно „доћемо“ као и „хоћемо“, а „сићемо“ као и „ми ћемо“ (тј. једнако наглашено).

Da, i ja sam, dok sam živeo u Bosni, čuo samo te varijante, a ne one s "dugim" (duplim) ć. Mada je akcenat bio drugačiji - npr. "doćemo" je išlo s dugosilaznim.

[Бруни]

Био си сасвим јасан, то су заправо и једини колонисти.

Tek sad ništa ne razumem.  Ako su današnji stariji ljudi bili deca kad su dolazili kolonisti, kako misliš da su uspeli da se "zaštite" od uticaja? Jedno je kad se radi o starijoj osobi koja je izložena uticajima, a sasvim drugo kad su istim uticajima izložena deca (što su današnji "stariji ljudi" fakat, bili nakon 2. sv. rata). Ljudi koji su bili "stariji" u to vreme, teško da su danas u životu.

[Belopoljanski]

Tek sad ništa ne razumem.  Ako su današnji stariji ljudi bili deca kad su dolazili kolonisti, kako misliš da su uspeli da se "zaštite" od uticaja? Jedno je kad se radi o starijoj osobi koja je izložena uticajima, a sasvim drugo kad su istim uticajima izložena deca (što su današnji "stariji ljudi" fakat, bili nakon 2. sv. rata). Ljudi koji su bili "stariji" u to vreme, teško da su danas u životu.

Постоји објашњење и не мрзи ме да објашњавам, само је дугачко и мораћеш унапред да најавиш да те неће мрзети да га читаш.

[Belopoljanski]

Него, нешто друго.

По целом Београду и целој централној Србији не постоје други људи сем наших људи из Босне који говоре „доћемо“ и „ићемо“?

[Stoundar]

Постоји објашњење и не мрзи ме да објашњавам, само је дугачко и мораћеш унапред да најавиш да те неће мрзети да га читаш.

Snimi ga i okači MP3; Bruni će to uz kafu.

[Бруни]

Tek sad ništa ne razumem.  Ako su današnji stariji ljudi bili deca kad su dolazili kolonisti, kako misliš da su uspeli da se "zaštite" od uticaja? Jedno je kad se radi o starijoj osobi koja je izložena uticajima, a sasvim drugo kad su istim uticajima izložena deca (što su današnji "stariji ljudi" fakat, bili nakon 2. sv. rata). Ljudi koji su bili "stariji" u to vreme, teško da su danas u životu.

Постоји објашњење и не мрзи ме да објашњавам, само је дугачко и мораћеш унапред да најавиш да те неће мрзети да га читаш.

Obećavam da ću da pročitam. Časna izviđačka reč! 

Постоји објашњење и не мрзи ме да објашњавам, само је дугачко и мораћеш унапред да најавиш да те неће мрзети да га читаш.

Snimi ga i okači MP3; Bruni će to uz kafu.

Ponekad mislim da bi bilo dobro kad bismo imali forum gde bismo se zaista čuli, a ne samo čitali…
 

[Бруни]

Него, нешто друго.

По целом Београду и целој централној Србији не постоје други људи сем наших људи из Босне који говоре „доћемо“ и „ићемо“?

Mislim da sam te skraćene verzije čula u selima oko Valjeva. Na potezu Lakovac—Ub—Valjevo.

[Давид]

Da mi to sumiramo , otprilike bi izgledalo nekako ovako:
Pravilno je samo  "znaću" , a ne "znat ću" ili "znati ću" , ovo dvoje se koristi u hrvatskom jeziku iako i oni u govornom jeziku koriste "znaću".
Što se tiče ovoga "ićemo,doćemo,stićemo", ovo se koristi u govornom jeziku, a zapravo je pravilno "ići ćemo, doći ćemo, stići ćemo".


Eto ja sam to uradio na najkraći mogući način (nadam se da sam upravu), a ako neko hoće neka to sumira bolje 

[Бруни]

Da, tako je, Davide. Mi ti ovde obično i od najjednostavnijeg pitanja napravimo čitavu raspravu, tako da ne obaziri se mnogo na nas.

[Stoundar]

Nije sasvim tako, jer smo rekli da se znati ću ne koristi ni u hrvatskom standardu.

[Бруни]

Nije sasvim tako, jer smo rekli da se znati ću ne koristi ni u hrvatskom standardu.

Mislim da Davida više zanima šta i kako u srpskom, nego u hrvatskom standardu…

[Давид]

Nije sasvim tako, jer smo rekli da se znati ću ne koristi ni u hrvatskom standardu.

Mislim da Davida više zanima šta i kako u srpskom, nego u hrvatskom standardu…

 

[Stoundar]

Ali nećemo ni da širi mitologiju o tome kako je u hrvatskom, zar ne?

[Farenhajt]

Zavisi koju. Slobodno može, recimo, da širi mitologiju da to njihovo ništa ne valja

[J o e]

Pravilno je samo  "znaću" , a ne "znat ću" ili "znati ću" , ovo dvoje se koristi u hrvatskom jeziku iako i oni u govornom jeziku koriste "znaću".

И у говорном и у стандардном је само /знаћу/, и у српском и у хрватском. И запис знат ћу и запис знаћу читају се само /знаћу/.

(Знати ћу нити се пише нити се чита, како је предочио С.)

[Duja]

Tu malo unosi konfuziju što je oblik ću znati (jedino) validan u oba standarda. Pri tome se, naravno, u rečenici enklitika ću može odvojiti od glagola u infinitivu, pa imamo rečenice kao što su

Kao što će se pre ili kasnije saznati…

Međutim, zaista ne vidim kada bi se koristilo hipotetičko znati ću, osim možda kada se doslovce citiraju izjave nogometaša, ili pak da bi se u poeziji sačuvao metar.

[J o e]

Клајн у новој књизи Бушење језика примере знати ћу сврстава у хрватски новоговор, тенденцију да се језички што више разликују од Срба.

[Stoundar]

Jonke piše da toga ima i u nekim dijalektima.