Поводом приче о светском језику, морам са вама да поделим један за мене просто фасцинантан пример ироније.
У 19. веку у Ирану међу муслиманима је настала нова монотеистичка религија, забрањена и прогоњена чак и данас, по имену бахаизам. Налик је исламу по томе што признаје и „пророке“ претече свог оснивача, али негира првенство ислама већ пропагира једнакост свих монотеистичких вера у свету; на својим храмовима има симболе свих религија. Фасцинантна је по томе што је у 19. веку у једној муслиманској средини пропагирала ствари које су и у напредним хришћанским земљама почеле да се спроводе тек средином 20. века: потпуну једнакост религија, потпуну равноправност мушкарца и жене, обавезно образовање, бесплатно високо образовање (и за жене, наравно), светски мир, глобализам.
Бахаистички глобализам је био осмишљен као постојање савеза свих светских нација и постојање универзалне планетарне владе, као и постојање универзалног светског језика, језика који не би заменио матерње језике, већ који би се учио од малена као секундарни језик свугде, а у циљу развоја потпуне и несметане комуникације свих људи на свету. Најављивали су да ће се то догодити у будућности и истицали као потпуно небитно да ли ће тај универзални језик бити вештачки створен језик, или један од већ постојећих.
Данас, када се крајем 20. века и почетком 21. њихова предвиђања остварују и када је енглески језик постао тај језик, језик помоћу којег сви људи на планети међусобно комуницирају (нарочито преко интернета), њихов најсветији симбол, „Божје име“, на том језику има идентичан запис као реч – зло: