Možda.
Ne mogu se, stvarno, ovako ni složiti niti se ne složiti, dok ne vidim drugo, bolje objašnjenje za rod i njegovu vezu s kongruencijom i oblikom imenskih reči (jer kongruencija je, po definiciji, obličko usaglašavanje, zato bi cela priča trebala imati neke veze s nekim oblicima i nekim deklinacionim morfemima, makar u naznakama).
Prva i druga Stevanovićeva vrsta obuhvaćaju i muški i srednji rod, ali ne zaboravi da se oni uvek razlikuju
i po obliku, ne samo po značenju.
Komšija,
pijanica i
sudija slažu se i po muškom rodu u množini (tip
moji komšije).
Rod se (gramatički) prvenstveno izražava
oblikom imenske reči: ugrubo govoreći, muški na konsonant tj. nulti nastavak, srednji na -
o, ženski na -
a (npr.
moj m. r. :
moje s. r. :
moja ž. r.). To jesu ujedno i padežni nastavci, što jeste iz druge priče i nebitno je za nas ovde, ali nose ujedno i značenje roda, što ne mislim da je zanemarljivo za ovu priču, jer je suština kongruencije upravo u tome.
I mislim da semantička/kognitivna veza roda s prirodnim polom i te kako postoji u srpskohrvatskome, što se vidi upravo preko ličnih imena i naziva zanimanja, mocionih sufiksa u tvorbi i imenica koje označuju živa bića. To što i imenice koje označuju nežive stvari, i koje nemaju pola, takođe pak imaju rod, ne znači da srpskohrvatski rod nije povezan s polom, već samo znači da govornicima srpskohrvatskoga iz nekog razloga
sto, u nekome „prenesenom“ odnosno kognitivnom smislu, naprosto više pokazuje osobine muškog pola, a
stolica pak ženskog, i sl., ništa više. Takav im je, jednostavno, taj nekakav sapir-whorfovski pogled na svijet.
