Аутор тема: Preglas vs. Disimilacija samoglasnika  (Прочитано 4818 пута)

0 корисника и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже mihajlo97

  • Новајлија
  • *
  • Поруке: 2
  • Говорим: engleski
    • Српски ми је матерњи језик
Preglas vs. Disimilacija samoglasnika
« : 15. 08. 2021. у 18.26 »
Здраво свима,

Покушавам да разлучим ове две промене.
Имам Станојчић и Поповић граматику.
Делује ми као да се преклапају. Како да знам кад је једно а кад је друго?

Је л’ можда преглас врста дисимилације самогласника само аутори то нису назначили?
Или се у истој речи могу десити али увек прво иде преглас па затим дисимилација?

Поздрав

Ван мреже mihajlo97

  • Новајлија
  • *
  • Поруке: 2
  • Говорим: engleski
    • Српски ми је матерњи језик
Одг.: Preglas vs. Disimilacija samoglasnika
« Одговор #1 : 23. 08. 2021. у 12.43 »
Ако буде неко са Гугла слетео овде с истим питањем -  цака је у главним насловима области где се алтернације налазе. Мислио сам да су све гласовне промене "фонолошки условљене" како кажу у Станојчић-Поповић граматици, илити последица једначења (било по звучности или месту изговора) и слично.
Али нису. На 43 стр. исте граматике
Цитат
Алтернације гласова … деле се на фонолошки и морфолошко-творбено условљене алтернације.

Што се тиче морфолошко-творбено условљених алтернација - нема разлога у савременом српском за ове промене. Већ је просто тако, као што нема рационализације за зашто су наставци за презент у српском за 1. и 2. лице јдн. -м и -ш (пише-м, пише-ш) а не -љ и -њ на пример.

Неке од њих (можда и све?) јесу у једном периоду у прошлости проузроковане фонолошки, али то нас за ове разне испите и пријемне - не интересује.
Kакви су некадашњи фонолошки процеси проузроковали неке/све(?) морфолошко-творбене алтернације - о томе имате информације на 54. и 55. стр. исте граматике (моје издање је штампано 2020. г., можда је другачије код вас).

Ово све донекле помаже.
Оно што је и даље збуњујуће јесте цитат са 57. стр. у граматици (где пишу о прегласу)
Цитат
Посебно ће у књижевном језику аломорф наставка -ом бити заступљен под утицајем фонетског процеса дисимилације вокала - када је у претходном слогу испред падежног наставка вокал е: Бечом, падежом, лупежом.

Сетимо се да је преглас промена О у Е, тако да речи са -ом наставком не могу (у том наставку) имати преглас. Они овде у оквиру прегласа помињу ову дисимилацију са -ом вероватно зато што има неке заједничке црте са прегласом, тј. да је принцип дисимилације подстицај за обе промене да се баш дати гласови користе.

Претпостављам да је преглас у ствари врста дисимилације гласова, јер се на 46. стр. каже
Цитат
Одређени фонетски процеси … сврставају се под појмове (и термине) асимилација и дисимилација гласова.
Онда под тачком 99. (стр. 47., Дисимилација самогласника) наводе као пример преглас (Гочем, Милошем, крајем) - а зашто нису написали да је то преглас - питај бога.
Као последица истог принципа се наводи расподела покретних самогласника.
Мене је збуњивало што сам ту расподелу тумачио као гласовну промену, али не - они овде просто причају о расподели.

Тако да је могуће да је преглас врста дисимилације гласова.

Надам се да вам је ово од помоћи и да ће ме неко овде исправити ако грешим.

Ван мреже J o e

  • Велики модератор
  • Староседелац
  • *****
  • Поруке: 5.227
Одг.: Preglas vs. Disimilacija samoglasnika
« Одговор #2 : 26. 08. 2021. у 15.16 »
Није да је фонолошки услов код морфолошки условљених алтернација данас невидљив: већина речи с остацима палатализације нпр. чува вокале који умекшавају веларе.

Преглас је у примерима Гочем, Милошем, крајем – асимилационог карактера, а у оним као спрејом – дисимилационог (ако такви примери уопште могу спадати у преглас).

Тагови: