Не налазим таква ограничења ни код Поповића ни у Пипера у великој Синтакси. Поповић даје ограду да се обезличена конструкција гради „углавном“ од прелазних глагола, а Пипер – „обично“ од несвршених глагола. Мислим да ни једно ни друго није тачно (Овде се много чита; Требало је да се крене раније). Пипер каже још да се „готово сваки глагол“ може овако обезличити, што делује прилично паушално.
Чини ми се да је овде проблем у изоморфизму ове конструкције с необезличеном – али само у неким гл. облицима. У презенту, од којег смо кренули, имамо: Овде се пуно смеје (он/она или свако?). У глаголским пак облицима где радни придев прикаже средњи род двосмислености нема, па је и природније, макар мени: Овде се некада пуно смејало, молило, руковало, умивало.
