Колико сам ја схватио, нема српског [ʃ, ʒ] и енглеског [ʃ, ʒ], већ само [ʃ, ʒ]. Тих гласова у стандардном српском језику нема. Опет, ако сам уопште добро схватио, сама поента МФА (IPA) је верна фонетска репрезентација изговора, то јест управо стваран изговор гласова. У терминологију везану за врсте сугласника се не разумем, а тренутно нажалост немам времена да то подробније проучим, тако да с тим у вези не могу да ти одговорим. Видим само да се за разлике у варијантама изговора Т о којима говориш користе додатни симболи уз сам знак, а не нови знаци. Тако је, до краја прецизно, енглеско [t] заправо [t̺ʰ]. Са те стране, српско ш опет није варијанта [ʃ] већ [ʂ].
Једини разлог који видим јесте чињење нашег језика „разумљивијим“ јер су, због глобалног познавања енглеског језика, свима познати гласови [ʃ, ʒ]. Међутим, мени је проблем да то прихватим као разлог, јер ми имамо и меке варијанте, додуше само у африкатама, које користе [ɕ, ʑ], за које је једнаком аргументацијом могла бити одабрана репрезентација помоћу [ʃ, ʒ], док би за ш и ж преостало [ʂ, ʐ].
Као да се код нас МФА схватила као помоћно средство англофоним говорницима за лакше изговарање на начин најприближнији српском, у складу са гласовима које већ познају.
(Сад читам и дефиницију МФА на нашој Вики. Не знам колико је тачна, али такође говори оно што и ја горе, да је намењена за „стандардизовани приказ звукова говорних језика“ како би је користили „лингвисти, логопеди, учитељи и ученици страних језика, певачи, глумци, лексикографи и преводиоци.“ Ако је једна од њених сврха да служи лингвистима и логопедима, онда то са ш, ж, ч, џ никако не би смело да се ради. Тим пре што нпр. руски језик, као словенски језик далеко познатији од српског, користи исте гласове као и српски за изговор ш, ж, а записује их као [ʂ, ʐ].)
Један офтопик: видим да за приказ гласова по МФА користите заграде, какво ту правило важи, кад се користе угласте, кад косе?
