То „Ти́то“ се говорило само у необразованом делу народа, ако се не варам. То никад није био званичан изговор тих крајева.
U Bosni možda, ne znam, ali u mom kraju je upravo to jedini, najnormalniji pučki izgovor. Pa grad nam se zvao
Títovo Užice, ako ništa drugo.
Mada kažem, nije ovde ni
Tȉto stran izgovor, ali ne zvuči neutralno i obično, već se tako govori(lo) samo kada je diskurs stvarno partijski obojen (a kada se i štošta drugo ne govori onako kako se inače govori; Ljuba Simović ima o tome božanstvenu zametku u „Užicu sa vranama“
).
Užičani se nekad zezaju i na račun toga „bosanskog“ izgovora, pa u šali govore
Titine Užice. Jer u Bosni dekliniraju i
Užice kao da je množina.
Само морам да кажем да никад, од свих оних милијарду и шест стотина милиона вицева о Муји и Хаси које сам чуо, нисам чуо да их неко именује „Муја и Хаса“. 
Увек је на -о, и увек се деклинира „по босански“, као да је на -а.
Kod mene se vicevi govore o Muju i Hasu (
Mújo—Múja—Múju,
Háso—Hása—Hásu). I ta se imena isto najnormalnije dekliniraju isključivo „po užički“.
