Али П-Т говори немају скоро никакве системске прозодијске сличности са говорима из основице стандарда. За разлику од ових у Босни. Нисам за то да се сасвим искључују косовско-ресавски и зетски говори, зато што они држе добру корелацију са стандардом, с разликом у месту акцента. (Ако је у Шумадији на̑пади и на́пади, а у К-Р и З-Ј на̄па̏ди, требало би да то погура на другу страну.)
Ali "Kànada" nije nikakav "bosanski" akcenat, nego direktno preuzet engleski. Prema tome, dilema kojom se ovde bavimo potpuno je ista kao i potencijalna nedoumica "da li Вѝрџинија, da li Вирџѝнија, da li oboje". Sticajem okolnosti, ovde imamo diskutanta (Stoundar) koji akcentuje Kanadu na prvom slogu i čuje takav akcenat u svojoj okolini, kao i još jednog diskutanta (Džo) koji je isti takav akcenat čuo u praksi. Nasuprot tome, sumnjam da bismo našli ikoga ko ili upražnjava ili sluša akcenat "Вирџѝнија", pa bi se tu mnogo spremnije odustalo od "dubletizma". Trenutno prikazani argumenti za "dubletizam" jesu posvedočenost u praksi i određena frekventnost. S tim u vezi:
1. Posvedočenost u praksi (čak i srazmerno široka) određenog akcenta NE mora da znači da ga treba uključiti u standard (isp. Leskо̏vac)
2. Učestalost određenog akcenta u praksi NE mora da znači da ga treba uključiti u standard (isp. deterdžȅnt spram detèrdžent)
Dakle, još nije ponuđen presudni argument za uvršćenje kratkouzlaznog na prvom slogu u standard (te i sledstveni dubletizam) sem, recimo, navike u određenom krugu govornika srpskog jezika, te "biblijskog" argumenta "Prćić je tako propisao".