Аутор тема: О Иљи Сургучову и његовој књизи "Детињство цара Николаја II"  (Прочитано 2040 пута)

0 корисника и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Тузор

  • Староседелац
  • *****
  • Поруке: 515
  • Ко је субјекат, не може да размишља објективно.
  • Родно место: Краљево
    • Српски ми је матерњи језик
Под истим називом већ сам једном поставио тему, али је доживела злехуду судбију, услед техничких проблема. Надам се да ће овога пута бити боље.

Детињство цара Николаја II (на руском: Детство Императора Николая II) је занимљиво штиво, и само по себи, и са аспекта историје његовог настанка. Када томе придружимо пишчеву личност, као и главне јунаке дела, све постаје још занимљивије. За ову књигу везује ме и то што превод са руског оригинала потиче од мог доброг друга, Драгана Бунарџића.

Познанство руског писца Иље Сургучова са пуковником Владимиром Константиновичем Оленгреном било је од пресудне важности за настанак ове топле приче о детињству рускога цара. На основу пуковникове приче Сургучов је написао ово дело. Владимир је био син цареве прве учитељице Александре Петровне Оленгрен, и захваљујући тој околности пар година је провео у дружењу са малим Великим Кнежевима,  Николајем и  његовим млађим братом Георгијем.

Писац Иља Дмитријевич Сургучов, оглашен после Октобарске револуције за непријатеља новог поретка,  доживео је да његова дела буду систематски занемаривана, тако да је и у својој Русији недовољно познат. У својим првим радовима објављеним у листовима Северни Кавказ, Ставропољски сатирикон и Цврчак (Сверчок) писац се бави свакидашњицом руске провинције, беспоштедно шибајући по бахатости властодржаца, њиховој подмитљивости , као и по учмалости и осталим пороцима провинцијске средине. Приповетке Сургучова биле су прихваћене од читалачке публике и поздрављене од стране критичара.

Након овога, Сургучов пише два своја најпознатија дела - позоришне комаде Трговачка кућа и Јесење виолине. После октобарског преврата  бива приморан да заувек напусти родни Ставропољ, остављајући у њему болесну мајку и две кћерке, које никада више неће видети. Тако је почео жалосни живот једног избеглице. Најпре се обрео у Цариграду, затим прелази у Праг, а на крају се коначно сели у Париз. Од 1925. године почиње да објављује своја дела у листу Препород (Возрождение), у коме ће сарађивати до краја живота. Пише приповетке, студије, осврте, новинске чланке, афоризме, режира позоришне представе, глуми, пише филмске сценарије, објављује збирку Емигрантске приче (1927), ради на романима Поклоница из Христијаније, Ротонда, повести Детињство Цара Николаја II, комаду Три часа… Његове приповетке и драме су превођене на стране језике. Пред крај живота почиње рад на роману Ноћ и драми Вожд, о Стаљину (који је у младости служио у кући његовог оца као кувар), које остају недовршене.

Са радом не престаје ни током немачке окупације Француске, а то му доноси невоље.  Руски весник од 3. августа 1945. јавио је о Сургучовљевом хапшењу: „Ватрени поклоник хитлеровске идеологије… У јулу и августу 1942. године… публиковао је на страницама ‚Париског весника‘ низ прохитлеровских и антируских чланака под заједничким називом ‚Париски дневник‘." Више него јасно било је да Сургучов никако није могао бити нациста, русомрзац и антисемита; зато је сасвим сигурно био ватрени родољуб, традиционалиста, убеђени монархиста и дубоко религиозан човек. Уз помпу и таламбасе је ухапшен, а у потаји пуштен из затвора неких шест месеци касније.

Послератне године Сургучов проводи у крајњем сиромаштву. Када му је у болници умрла жена, није имао пара за сахрану, него је морао да се задужи.  Умире у собичку на шестом спрату приградске болнице Бижон, 19. новембра 1956. године. Сахрањен је на руском гробљу Сен-Женевјев-де-Буа, у предграђу Париза. Недалеко од њега почивају и земни остаци Владимира Константиновича Оленгрена, човека на основу чије приче је написао своју повест о детињству последњег руског Цара.
« Последња измена: 19. 02. 2013. у 13.17 Тузор »
Свака идеја, која је у нама апсолутна, или адекватна и савршена, јесте истина.

Ван мреже Vukvuk

  • Староседелац
  • *****
  • Поруке: 2.449
    • Српски ми је матерњи језик
Tužna životna priča autora, ali imam utisak da za samo delo ipak treba gajiti romantičan odnos prema tradiciji, monarhiji i Romanovima.

Ван мреже Тузор

  • Староседелац
  • *****
  • Поруке: 515
  • Ко је субјекат, не може да размишља објективно.
  • Родно место: Краљево
    • Српски ми је матерњи језик
За адекватан утисак препоручљиво је прочитати дело, и не руководити се предубеђењима.

Претрагом сам нашао ово дело у електронском виду на руском језику. Ко макар мало познаје руски језик, може у поглављима књиге наћи интересантно штиво.
Детство Императора Николая II
Свака идеја, која је у нама апсолутна, или адекватна и савршена, јесте истина.

Тагови: