Српски језички атеље > Језик је огледало душе

Природни и граматички род (код им. на -а)

<< < (3/5) > >>

Đorđe:
Možemo ustvrditi kako je broj hijerarhijski viša kategorija od roda, tj. da se rod na neki način izražava tek „unutar“ broja, pa reći kako imenica može biti u jednom rodu u jednini, a u drugom u množini. To nije ni neobično, u albanskom recimo postoji čitava klasa imenica koje, kako se to rečnikom starije deskriptivne gramatike kaže, „menjaju“ rod kada su u množini (u jednini su muškog, a u množini ženskog gramatičkog roda, kao qytet(i) ’grad’ m. r. — qytete(t) ’gradovi’ ž. r., i sl.). Uopšte, to nije strašno i nije neobjašnjivo.

Ne bi bilo neobično ni uvesti trodelni koncept roda (gramatički rod po obliku, prirodni rod po značenju i treći rod, „rod po slaganju“) umesto dvodelnog koji imamo (gramatički i prirodni rod).

Sve u svemu, rod u našem jeziku sigurno nije još uvek dokraja dobro objašnjena gramatička kategorija, ali to ne znači da sve što je o njemu dosad rečeno automatski nije dobro — zasad to samo nije potpuno, ali nije i netačno, sve dok se ne ponudi neki bolji teorijski okvir.

U svakom slučaju, potrebu za gramatičkim rodom koji se određuje po obliku svakako imamo — makar za sijaset onih imenica koje nemaju prirodnoga roda i pola, pa su gramatičke karakteristike roda dobile po ugledu na neki od triju prirodnih rodova upravo preko oblika, a ne ičega drugog.

Bəʊləʊ:
Prvo, ne sporim ja da je koncept gramatičkog roda potreban, naprotiv, samo mislim da je koncepcija roda po tipu promene pogrešna. A drugo, ne mislim da je danas relevatno kako su imenice dobijale rod, on je danas prosto činjenica koja se ispoljava kroz kongruenciju. I nema posebne veze sa polom dok ne dođe do ličnih imena i imena zanimanja.

Povezivanje s tipom promene ne funkcioniše jer ove dve kategorije očigledno ne koreliraju izvan tzv. treće deklinacije: prva i druga deklinacija, koje su zapravo jedan tip promene, obuhvataju imenice i muškog i srednjeg roda, a ženski rod obuhvata imenice i treće i četvrte i nulte deklinacije.

A među imenicama tzv. treće deklinacije kod kojih postoji razilaženje prirodnog i gramatičkog roda ima bar četiri tipa:

1) tip komšija: semantički muški rod, kongruencija u jednini isključivo u muškom rodu, u množini kongruencija u ženskom (standard)

2) tip violinista: semantički muški rod, kongruencija u jednini isključivo u muškom rodu, u množini drugi tip promene (standard)

3) tip pijanica: semantički muški ili ženski rod, kongruencija u jednini i u muškom i u ženskom rodu, nevezano za pol osobe na koju se odnosi, u množini kongruencija u ženskom (standard)

4) tip sudija: semantički muški ili ženski rod, kongruenciju u jednini i u muškom i u ženskom rodu, zavisno od pola osobe na koju se odnosi, u množini kongruencija u ženskom (supstandard)

Tako da se u jednom slažemo, rod nije do kraja razjašnjen. Ali mislim da povezivanje gramatičkog roda i deklinacionog tipa nije adekvatno ni kao privremeno rešenje.  :)

Đorđe:
Možda. :) Ne mogu se, stvarno, ovako ni složiti niti se ne složiti, dok ne vidim drugo, bolje objašnjenje za rod i njegovu vezu s kongruencijom i oblikom imenskih reči (jer kongruencija je, po definiciji, obličko usaglašavanje, zato bi cela priča trebala imati neke veze s nekim oblicima i nekim deklinacionim morfemima, makar u naznakama).

Prva i druga Stevanovićeva vrsta obuhvaćaju i muški i srednji rod, ali ne zaboravi da se oni uvek razlikuju i po obliku, ne samo po značenju. Komšija, pijanica i sudija slažu se i po muškom rodu u množini (tip moji komšije).

Rod se (gramatički) prvenstveno izražava oblikom imenske reči: ugrubo govoreći, muški na konsonant tj. nulti nastavak, srednji na -o, ženski na -a (npr. moj m. r. : moje s. r. : moja ž. r.). To jesu ujedno i padežni nastavci, što jeste iz druge priče i nebitno je za nas ovde, ali nose ujedno i značenje roda, što ne mislim da je zanemarljivo za ovu priču, jer je suština kongruencije upravo u tome.

I mislim da semantička/kognitivna veza roda s prirodnim polom i te kako postoji u srpskohrvatskome, što se vidi upravo preko ličnih imena i naziva zanimanja, mocionih sufiksa u tvorbi i imenica koje označuju živa bića. To što i imenice koje označuju nežive stvari, i koje nemaju pola, takođe pak imaju rod, ne znači da srpskohrvatski rod nije povezan s polom, već samo znači da govornicima srpskohrvatskoga iz nekog razloga sto, u nekome „prenesenom“ odnosno kognitivnom smislu, naprosto više pokazuje osobine muškog pola, a stolica pak ženskog, i sl., ništa više. Takav im je, jednostavno, taj nekakav sapir-whorfovski pogled na svijet. :)

Bəʊləʊ:

--- Цитат: Đorđe у 18. 11. 2010. у 22.20 ---Rod se (gramatički) prvenstveno izražava oblikom imenske reči: ugrubo govoreći,
--- Крај цитата ---

Koliko ugrubo?  :)

Pošto imenice muškog roda sistemski imaju i nulti nastavak i nastavak -o (tempo), srednjeg i -o i nulti (tele), ženskog i -a i nulti. Plus muški rod na -a (sudija), plus doba, plus ženski rod sa nultim nastavkom (madam).

A sto je muškog roda prosto eto tako. Ne mislim da mu mi pripisujemo bilo kakva "muška" svojstva, šta bi to inače bilo muško u arhivu a žensko u arhivi.  :)

Da ne sviram sad samo ja, ima, vidim, nešto o ovoj temi ovde: hrcak.srce.hr/file/34274.


--- Цитат: Đorđe у 18. 11. 2010. у 22.20 ---Komšija, pijanica i sudija slažu se i po muškom rodu u množini (tip moji komšije).
--- Крај цитата ---

Meni to zvuči neispravno.  [fsmile]

Đorđe:

--- Цитат: Bəʊləʊ у 18. 11. 2010. у 22.46 ---
--- Цитат: Đorđe у 18. 11. 2010. у 22.20 ---Rod se (gramatički) prvenstveno izražava oblikom imenske reči: ugrubo govoreći,
--- Крај цитата ---

Koliko ugrubo?
--- Крај цитата ---

Pa dosta ugrubo, naravno. Ne kažem da rodu ne treba pristupiti s nekim svežijim i boljim objašnjenjem.

Ali sve dok mi ne kažeš „evo, rod se, u stvari, određuje ovako i ovako“ i time objasniš sve te razne poslastice koje se ne uklapaju u postojeću teoriju, ne mogu ti dati za pravo. Ističeš nedostatke postojećih teorija i objašnjenja, i to je okej, svestan sam i ja tih nedostataka — ali ako ne ponudiš bolje objašnjenje, ne vidim svrhu toga.

Neka veza između roda imenskih reči i njihovih oblika, prema trenutnim teorijama o rodu, postoji. One upravo preko te veze objašnjavaju niz jezičkih pojava u vezi s rodom. Ne objašnjavaju sve, što znači da te teorije imaju nedostataka. Što znači da bi trebalo ponuditi bolju teoriju, ali što ne znači automatski (osim ako se ne postavi jedna takva nova, bolja teorija!) da neka veza između roda i oblika uopšte ne postoji. Što je jednak zaključak i članka vezu na koji si dao.


--- Цитат: Bəʊləʊ у 18. 11. 2010. у 22.46 ---A sto je muškog roda prosto eto tako. Ne mislim da mu mi pripisujemo bilo kakva "muška" svojstva, šta bi to inače bilo muško u arhivu a žensko u arhivi.
--- Крај цитата ---

Vidiš, to je zanimljivo. :) Lepo bi se, u kontekstu ove priče, moglo postaviti pitanje zašto su se arhiv i arhiva semantički odredili baš tako: arhiv kao institucija (što bi bilo vrlo muško u arhivu), a arhiva kao obična tamo neka fioka u koju slažeš papire (što bi, opet — nazovi me freudovcem, ali zaista mislim tako — bilo vrlo žensko u arhivi); a ne recimo obratno.

U takvim dvorodnim parovima kakvi su arhiv i arhiva ili sto i stolica, mislim da vrlo postoji jedan dublji kognitivni (makar bio nasleđen, arhetipski) razlog zašto je jedno muškog a drugo ženskog roda — i to se vidi po tome što je baš jedno vrlo specifično, ono "muškobanjasto", u takvom paru muškog, a ono drugo ženskog roda, a ne obratno. Po tom principu smo, verujem, oblikovali sliku sveta oko nas.

Навигација

[0] Списак порука

[#] Следећа страница

[*] Претходна страница

Пређи на пуно издање