Правопис из 1994. каже, у тачки 208:
Уобичајене се, у истом значењу, графичке варијације наводника: они могу бити ресичасти (двојни зарез на почетку, а двојни апостроф или изврнути двојни апостроф на крају навода) или угласти (у пракси нешто ређи):
„Долап”, „Долап“ – »Долап«
За ове варијанте нема нормативне сметње, и обично се избор између њих препушта типографима, с тим што у истом издању треба да буду уједначени. Само се у дактилографији допушта писање двојног апострофа и на почетку навода (а не само на његовом крају). – У посебним службама употребљавају се и полунаводници, које треба писати као апостроф (тј. подигнути зарез) и на почетку и на крају навода, нпр:
горе ’навише’ – горе ’лошије’
Тамо где даје примере (осим примера који служе да прикажу алтернативе), као и у другим деловима где иначе у сопственом основном тексту користи наводнике, то су ресичасти с изврнутим двојним апострофом („“).
Правопис из 2011. уопште не спомиње ништа од овога. Унутар тачке 168 директно прелази с мисли која је у П94 претходила овом делу на ону која му следи.
У својим примерима и иначе у свом основном тексту доследно користи облик с ресицама на доле („”).
П94 у тачки 211 даје и нека правила за употребу полунаводника (код навода унутар навода, и као „блажи вид издвајања“).
П11 у тачки 168(5) даје слична правила (нешто строжа, с мање алтернативних могућности) али пошто он није дотле увео појам полунаводника, благо мења формулацију:
Полунаводници се пишу као варијанта наводника у посебним приликама.
у:
Полунаводници [’…’] варијанта су наводника и пишу се по следећим правилима.
Ово се може протумачити као изричито прецизирање типографског облика полунаводника, слично П94 а супротно од тог како П11 не прецизира наводнике.
(Реци ако ти треба цео текст ове тачке, да не прекуцавам без’зе.)
П94 у истој тој тачки 211 даје још једно средство, на које сам потпуно био заборавио:
У издвајању епске поезије каткад се, ради боље уочљивости, за ужи навод удвајају наводници, нпр. (у препеву Илијаде):
»… и да се каже »»Тај је честитији много од оца!««… а радосна биће му мати!«
(Претпостављам да су угласти наводници овде употребљени јер је дат стваран пример из неког конкретног издања.)
П11 каже исту ствар, али је као „сасвим специфичне случајеве“ смешта у напомену, и опет користи „” наводнике и за спољашње и за удвојене унутрашње.
Hvala ti na ekspeditivnom i detaljnom odgovoru! ![[fsmile]](http://forum.srpskijezickiatelje.com/Smileys/default/female.gif "smiley2")
Ja u svojim tekstovima, u svrhu navođenja, najčešće koristim italik slova, pošto retko citiram cele rečenice. A i kad ima dosta navođenja, onda mi navodnici vizuelno preopterete tekst, te iz tog razloga postupam kao što navedoh.
Нема на чему!
Овакво избегавање наводника употребом курзива или других варијација слога Правопис изричито аминује (т. 168(2) у П11).
Роберт Брингхерст би се сложио с твојим избором
.
Правопис спомиње и могућност да навод уопште не буде визуелно обележен ако га вербални контекст јасно представља као туђе речи. Друга традиционална типографска решења нису изричито наведена, али су подржана широком формулацијом „цитирани текст на неки други начин јасно издвојен као туђ, преузет“.
A kakav je situacija sa podnavodnicima? Kako se oni pravilno obeležavaju? (To sam, već, zaboravila! ![[kuku]](http://forum.srpskijezickiatelje.com/Smileys/default/kuku.gif "kuku")
) Oba gore ili jedan dole, drugi gore?
Ето, изгледа да се прихватају само оба горе (с ресицама на доле, као апострофи) мада би неко коме је стало могао поставити аргумент да П11 можда ни овде не инсистира на тачном графичком облику.
За ово не знам шта се историјски користило.
П94 је давао и благу препоруку да се потраже нека друга решења за поднавођење, и изражавао толеранцију према типографској сналажљивости „ако се сачува јасност и прегледност“. П11 се уздржава од улажења у такве финесе.
Најновије поруке