Нисам на то мислила. Мислила сам да бии требало да постоје две речи за те две ствари. Једна за онај саморежући, и друга за онај што се тура у матицу.
Мени се некако чини да инжењери и мајстори користе два вокабулара: инжењери користе искључиво српске речи, док мајстори рабе називе који суу дошли из немачког.
Још увек, донекле, али не више као некад. Доста немачких израза је нестало. Дубоко у седамдесете се још дало чути куплунг, блинкер, килер - данас су то квачило, жмигавац, хладњак. Истина, исти тај хладњак је сад кулер, кад не хлади мотор него процесор, јер се прича преместила из механике у рачунарство.
И код грађевинаца сам се изненадио колико је у ствари мало остало немачких израза. Тесари, например, за сваку врсту греда имају назив (венчаница, слемењача, пајанта, рог…), једино бетонски венац око плоче упорно зову серклаж, а црево којим обележавају да им плоча буде строго водоравна зову вагрес (waagerechts). Код машинаца чујем за разне прирубнице, кошуљице, радилице, вратила итд, што је, мислим, утицај техничких школа. Немачки су користили шегрти док су занат учили од мајстора, који су овај изучили у печалби или заробљеништву; у школи се инсистирало на домаћим изразима.
Да се то одржало кроз деведесете, имали бисмо и устаљену терминологију и за рачунарство, ал’ тамо смо имали опак прекид.