Одосмо ми далеко, удаљисмо се од законске границе за изражавање слободног пристанка за - за шта оно беше?
Реч је о појмовима из правне теорије, који се потанко објашњавају у одговарајућим уџбеницима. Мана је исто што и недостатак, с тим што када се каже
недостатак воље може да зазвучи као да те воље уопште нема, а смисао је да сâма воља има у себи неку ману, неки недостатак, због чега и наступају одређене правне последице. Мане у изјављеној вољи постоје и у случају
заблуде, и у случају
преваре, и у случају
претње, и у случају
принуде. Наравно да се заблуда може објаснити као погрешна, крива представа о нечему;
за разлику од незнања, овде је битно да лице које има погрешну представу о нечему у ствари мисли да је та представа истинита, да се поклапа са стварношћу. Дакле, неко је уверен, потпуно сигуран да има праву "слику" о нечему, и при томе нимало не сумња у истинитост своје представе. Када би се тај неко "уљуљкивао" у своје представе, када би прекривао своју свест веловима привида, јер му је тако лакше, јер не може да се суочи са стварношћу, не бисмо разговарали о заблуди. Другим речима, особа не бира између стварне и погрешне представе, она
жели да има истиниту слику, и
уверена је да ту слику има.
Пошто је брак, са гледишта друштвеног значаја, (још увек) важнији институт од уговора о продаји, наравно да је сасвим довољно да један супружник има заблуду о личности брачног друга или о његовој битној особини, да би тражио поништавање брака. Зато сам и навео да је заблуда "довољна" (не мора постојати превара - "намерна заблуда", "свесно изазвана заблуда" - као резултат некоректног понашања другог лица, као ни претња, ни принуда).
Зоране, није ми познато да постоји нека уопштена законска дефиниција заблуде. У прописима наилазимо на "посредно" описивање појма битне заблуде, као и на различите врсте заблуда.