Има ту и тога, али наше окружење је превише… специфично. Наш језик се не говори само у Србији и он није матерњи језик само Срба, нити су његова правила регулисана искључиво нормама српског стандарда. Не омаловажавам овим напоре да се ствари доведу у ред и учине што више једнообразним, али ако имамо буљук новокомпонованих народа и нација на једном етничком и језичком простору где се свака понаша као да ниједна друга осим ње не постоји и да са њима немају нити смеју да имају ишта заједничко, оваква поправљања језика се баш не могу вршити толико асинхроно. На пример, једним језиком говоре нације А, Б, В и Г, где га свака именује својим именом и користи своја национална права да за тај језик пише сопствене стандарде. У нацији А, за један појам постоје варијанте 1 и 2. У нацији Б, само варијанта 2. Одлука за давањем предности управо варијанти 1 у нацији и језику А је осетљива ствар. Нарочито ако се иде ка томе да се варијанта 2 поптуно потисне.
Слично и за Ускрс/Васкрс. Одвајкада је Ускрс, а „Васкрс“ се говори само у црквеном контексту, као кад Јованче Мицић запоји „И роди сина Имануила“. А сад се дотле иде да више није само црквени празник једино и искључиво Васкрс, него малтене више и нема ускрснућа него само васкрсења, па не васкрсава само Христ(ос), него и Феникс. У комбинацији са сретан/срећан, не дај Боже да камера неког сними како некоме жели „сретан Ускрс“…