Имена ”перфект” и ”имперфект” се у граматикама многих језика извлаче из паралела с латинским и старогрчким, и те паралеле су понекад врло натегнуте. Нама поређење с терминологијом других језика (и понекад превођење имена) отежава то што се и једно битно време у нашем језику назива по таквој натегнутој паралели.
Перфек(а)т је у латинском и старогрчком време које носи значење прошле свршене радње, а имперфек(а)т несвршене. Аорист је старогрчко време које се истиче ”неограниченошћу”, тј. тиме што може значити и свршену и несвршену прошлу радњу (као и временски неограничену трајну истину типа ”сунце излази на истоку”).
У српском су наравно сами глаголи, а не времена, примарни носиоци информације о свршености и несвршености. Да се машим овог вечитог примера, код нас су ”хвалити” и ”похвалити” различити глаголи, а у латинском би рецимо ”хвалих” и ”похвалих” била само два облика истог глагола (а у инфинитиву и футуру се не би ни правила разлика).
Назив српског имперфекта је оправдан, јер он изражава само несвршену радњу.
Назив перфекта није оправдан, јер то наше време нити изражава само свршене радње нити се гради само од свршених глагола. Напросто, то име је додељено у неком тренутку по неоправданој аналогији с латинском граматиком (и можда немачком).
Назив аориста није строго неоправдан у српском, али је слабо мотивисан - у старогрчком се то време тако зове јер се управо издваја од перфекта и имперфекта својом видном неограниченошћу, док су у српском већина времена неограниченог вида, па је чудно да само једно од њих тако зовемо.
И у енглеском се атрибут perfect (којег поседује шест времена ако се не варам) користи на измењен начин. Најлепше објашњење које сам видео је да та времена изражавају на првом месту не време кад се радња одиграва, него време које трпи последице радње. (Зато present perfect може да описује и свршену радњу из прошлости и радњу која и даље траје - битно је да су последице у садашњости.) Пошто и српски и енглески крећу од латинског назива и онда га користе за нешто другачије, није никакво чудо
”Претерит” је реч која дословно значи ”прошло” и као граматички појам је измишљена баш да означи прошло време неограниченог вида. Назив немачког претерита је врло тачан. Међутим, немачки тзв. перфект је, као и српски, у ствари само сложени претерит. (И у немачкој литератури се гдегде јавља назив ”имперфект” за претерит, и тај наравно није оправдан.)
Зато мислим да у начелу имена глаголских облика треба или преводити по значењу (а не по аналогији с називима наших времена) или преносити истоветним међународним речима ако већ постоје у српском језику.
То јест, ако неки језик има глаголски облик који се у њиховој литератури назива баш перфектом или аористом или конјунктивом, има смисла звати га истом речју у српском.
Ако је назив облика описна фраза онда има смисла и превести је српским речима које преносе исто значење (”будуће трајно време”). Често су обе могућности отворене.
Али нема смисла називати страни глаголски облик рецимо перфектом или аористом само зато што је сличан српском перфекту или аористу.