Историјски услов је ово: само је стари циркумфлекс (кратки или дуги) могао да се преноси ка почетку (фонетске) речи. (После је била прасловенска метатонија, па много касније и новоштокавска, где се, поред места, мења и тон.) Остатке тога имамо данас, наравно, само код речи са силазним акцентима, обавезно само у примерима типа не̏ зна̄м, са̏ мно̄м, у 2. и 3. л. јд. аориста (не̏ до̄ђе, не̏ ура̄дӣ, не̏ пожеле), код радног придева једног типа глагола (не̏ доне̄ла, не̏ бӣло) и префиксалним твореницама (у̏кратко, пре̏ле̄п, на̏паме̄т, на̏жӣво, у̏лӯдо, на̏чисто…). Другде је факултативно и дијалекатски/архаично маркирано: код именица (у̏ гра̄д, за̏ вра̄т, о̏д бога, по̏д брдом, на̏ рӯку, у̏ гла̄ву, за̏ ре̄ч), придева, прилога и сраслица (о̏д мла̄дог, за̏ ле̄пу), заменица (пре̏д тобо̄м, са̏ собо̄м), бројева (у̏ пе̄т, до̏ ше̄ст) итд. У неким дијалектима има доста „старих“ преношења мимо историјских услова (типично о̏д ва̄с, за̏ мене, на̏ оне̄…).
Све то имаш потанко код Стевановића (ССЈ1 и Књига о акценту), мада не на једном месту. Зар то није код Пеце систематично обрађено?