Ја сам сматрао, сматрам то и сад, да су облици најидеалнији, најоптималнији… у неку руку плеоназми, и да их намећу новинари, тежећи да им искази буду што јаснији. (Та тежња је сасвим легитимна, али се због ње не морају смишљати изрази као што су виолентно насиље, шаролики колорит.)
Ученији од мене су ме убедили да је компарирање тих придева дозвољено, и дали су ми онај Клајнов чланак, па сам се ућутао. Мени је остало само да то не користим.