Ако икада будем радио још неки превод - дао сам себи реч - има да инсистирам да у уговору буде анекс о поступку лекторисања. Ако ту не буде писало да ја имам последњу реч на примедбе лектора, нећу више да радим ово. Ништа ја немам од тога што издавач каже "оа то није ваша одговорност, нико неће да помисли нешто лоше о вама, већ о лектору", то је безвезно "објашњење". Ко ће да листа књигу да тражи име лектора?!
Могу да сумирам опште карактеристике лекторства у српским издавачким кућама.
1. тенденција ка упросечавању превода.
Текст се малтене посматра као исказ на суду, као стварносна тврдња. Треба избацити све речи и формулације и сва стилска одступања, чак и инверзије у општепихваћеним синтагмам "под капом небеском", што се дезинфикује у "под небеском капом" јер је то, јелте, природан ред речи.
У ову карактеристику спада и лов на непоћудне речи, пре свега кроатизме.
Уопште, то је прогон свега књижевног, амбигвитетног, другачијег, поетског, речју - онога што треба оставити и читаоцу да домисли ако хоће, уме и може. У књижевнсоти нема немогћуег.
2. тенденција ка санитизацији превода
Колико се некоме од бас догодило да лектор предложи да се речи к…..ц, п….р, јеба.е, пич.а и сличне пишу са тачкицама? У санитизацију спада и покуај прекрајања неугодних пасуса.
У подврсти прве тенденције спада нивелизација разноврсности, или слепо придржавање препорука, која нису правила.
На пример, реч бог. Она се, ако је писац паметан и писмен, пише и малим и великм словом, зависно од контекста.
Ево да упоредим то са сунцем и месецом, знамо каа то пишемо великим словом, је л’ тако?
Добри и писмени писци ће да пишу бог малим словом у изразу "богзна како" и "под милим богом".
Ми живимо у секуларној држави и није поново донет закон по којем се бог има поисати великим словом, аман, бре, људи.
Исти ти добри и писмени писци бог пишу великим ловом у, на пример, реченици "Само драги Бог зна како…".
Е сад, ако се неко досети да каже: "Чекај, спелинжеиз мајдестини, али тако ваљда пишу наши писци, је л’ да?", ја ћу рећи "Алал ти вера, јуначе, лепо си уочио, јес’, брате, на њиг мислим, али то и хоћу да кажем - када преводим, ја мислим пре свега на српски језик па се угледам на најбоље српске писце, мајку му."
Даље, у опште упросечавање певода спада и истрага зареза после речаца "а" и "и", и везника "јер", што је наметање основношколске препоруке за закон општих размера.
А, зачуђујуће је (или, пак, није) колико лектори много тога у ставри не знају. Тако да доста тога и покваре, уместо да побољшају.
Ово пишем јер управо радим нешто, што је наручено прошле године, и тек то би требало да буде пошљедњи превод, и за њега нисам толико везан као за овај кога сам се, ево, одрекао (а издавач ћути као опосум, можда због празника нису ни отворили имејл) и наравно да у том уговору нема анекса о лекторисању, али, као што рекох, није ми толико стало до те књиге, мала је обимом и не фасциниа ме особито. А има секса и свега нечега.