Па, имате Бећковићку, Ћосића и друге који су врло јасно рекли у каквој је ситуацији новинарска професија у Србији. Досегла је дно.
Добро, ту говоре о ауторском новинарству, али се то осликава на све нивое. Ова тема престаје да буде интересантна због тога што почиње да личи на подсмевање особама са посебним потребама. Жалосно је. Имала би смисао ако бисмо уловили некога ко је на вишој позицији од оне коју својим образовањем или интелигенцијом заслужује. Даћу један пример из праксе. Пре извесног времена, један новински лист је остао без два радника, једног задуженог за прелом текста и другог за одржавање мреже и вебсајта. Обојица су, између осталог, помало прегледали и текстове, исправљали грешке које виде, скраћивали их и правили друге интервенције јер нико други није био надлежан за такве ствари. Уместо њих, лист је желео да запосли ЈЕДНОГ радника да замени обојицу и то по плати доста нижој од оне коју су ова двојица зарађивала појединачно. На крају су завршили са ликом који није ни ступио у радни однос, већ је примљен на једногодишњу „стручну праксу“ (овдашњи нови термин, који је нешто између волонтирања и радног односа) и биће замењен следећим кад му она истекне. И ту кад човек помисли да на интернету чита текст који су саставили неки недовољно плаћени шалабајзери чија је једина сврха постојања да попуне простор, а да коментаре и примедбе на сајту чита и одобрава неки студент са праксе чија струка нема везе ни са језиком, ни са смислом, а коме је још „сугерисано“ какве коментаре да пушта, а какве не, поставља се питање колико има смисла трошити време, критиковати лектора, цитирати правопис и сл. То није појединачна грешка, сам систем је тако конципиран и попуњен таквим људима.