Српски језички атеље > Језик је огледало душе
Консултације с ауторитетима
Бруни:
Ovde ćemo da skupljamo sve mejlove koje smo slali i koje budemo slali lingvistima sa pitanjima na koja naiđemo u toku naših diskusija. Prirodno, ima najviše prepiske s prof. Ivanom Klajnom, jer se on pokazao kao veoma predusretljiv sagovornik. Ima jedno pismo prof. Rajiću a trenutno iščekujemo odgovor prof. Tvrtka Prćića. Pisali smo i Pižurici, ali mejl nam se vratio…
Бруни:
Поштовани проф. Клајн,
Расправљали смо о транскрипцији турског женског имена Gümüş, јер у новом Правопису нема правила за турски језик. Да ли пренети /ü/ са <у> или са <и>, /g/ са <ђ> или са <г>, и зашто? Да ли је Гумуш, Ђумуш или Гимиш или нешто треће?
Можда Вам је познат предлог неког аутора, који бисмо могли примењивати док се правила не озваниче у Правопису.
Унапред хвала на одговору,
СЈА
На жалост нису ми познати никакви предлози за транскрипцију турских имена. Са своје стране, као нестручњак за тај језик, могу вам рећи само следеће: од турске именице gümüş ’сребро’ у Шкаљићевом речнику постоје одреднице ђумиш или ђумуш, а као варијанта дато је и гумуш. С обзиром на принцип дат у Правопису (т. 197в под 2) да транскрипција треба да остане блиска изворном писању, а и на друга имена као Сулејман од Süleyman, Ататурк од Atatürk и сл., мислим да "Гумуш" није погрешно.
Срдачан поздрав
Иван Клајн
Бруни:
Поштовани професоре Клајн,
Замолио бих вас за коментар т. 195. b. Правописа, јер је мало несрећно срочена, па су се јавила опречна тумачења и неспоразуми.
Наиме, неколико корисника нашег форума тврди да П10 предвиђа искључиво одвајање падежних наставака цртицом у косим падежима код изворног писања, независно од писма (ћирилица или латиница), док други корисници тврде да правопис заправо укида писање с цртицом (сем уколико се не ради о латиничним именима у ћириличком тексту), јер је П93 предвиђао и такво писање.
Једино у чему су скоро сви корисници сагласни јесте да је првонаречено решење практично неприхватљиво. Какво је ваше тумачење, тј. који је званичан став?
С поштовањем,
У праву сте да је тачка 195.б недовољно јасна. Ипак, у комбинацији с оним што је речено у Напомени на крају и у тачки 195.а (посебно о томе да је погрешно "Wuytsovim") ја закључујем да треба избегавати свако изворно писање у падежима. Изворни облик, када је потребан, треба давати само у номинативу, било у загради, фусноти, регистру, или подешавањем склопа реченице, а иначе писати прилагођено. То јесте доста непрактично решење, али мислим да није сасвим неприхватљиво, како Ви кажете. Имајте у виду да се, рецимо, руска и ваневропска имена у свим западним језицима пишу или фонетски или транслитерирано, никада изворним писмом.
Срдачан поздрав
Иван Клајн
Бруни:
Поштовани проф. Рајићу,
Обраћамо Вам се с молбом да нам помогнете око транскрипције једног шведског имена, ослањајући се на то што сте Ви написали поглавље о транскрпцији са скандинавских језика у новом Правопису. Ради се о скијашици по имену Anja Pärson. Две су недоумице: (1) је ли Анја или Ања и (2) је ли Персон или Пешон?
Ову прву сугласничку групу не налазимо у Вашим табелама, па се питамо, пошто гласа /ɲ/ иначе нема у фонолошким описима шведских гласова, треба ли оставити Анја (што је, вероватно, ближе изговору) или саобразити с нашим именом Ања.
Ни спорне секвенце rs нема у табелама у Правопису, из чега се може закључити да се транскрибује без посебних промена (дакле, рс). Ипак, Ваш пример из текста Bofors → Буфош имплицитно сведочи да се rs преноси са ш. Но, не знамо да ли постоје ограничења овог правила: можда је значајно што је у питању финални, а не медијални слог, како је у нашем примеру. (Узгред, на неким снимцима које смо нашли коментатори њено презиме изговарају са /ʃ/.) Није до краја јасно ни како пренети o у Pärson, пошто констатујете да се преноси као о или у, у зависности од квантитета.
Унапред хвала на одговору,
Ime Anja se transkribuje kao Анја, jer ga tako izgovaraju, ali opet postavljam da će ga većina radije prihvatiti u vidu Ања, pošto je to bliže našem izgovoru. Kombinacija rs je daleko problematičnija. U svim švedskim i norveškim govorima u kojima je r alveolarni ili postalveolarni suglasnik, on u kombinaciji sa s daje jedan poseban retrofleksni glas, koji se na srpskom jedino može označiti slovom i glasom š (u našim ušima najčšeće zvuči kao da počinje glasom r i nastavlja se glasom š). To sažimanje u jedan glas odvija se nezavisno od toga da li je pozicija medijalna ili finalna. Međutim, u govorima koji imaju uvularno r, kombinacija ostaje dvofonemska, dakle rs. Prva realizacija znatno preteže po broju govornika, ali ni druga nije zanemariva. U suštini, valjalo bi se držati izvornog izgovora, ali je to nemoguće ako se ne zna kako sam nosilac imena izgovara svoje ime. Zato sam predložio da se uvek transkribuje, tačnije rečeno prilagodi srpskom izgovoru i piše š.
Slovo o može da označi i glas o i glas u, kao o praktično obavezno ako je glas u osnovnom vidu kratak, a kao u ako je glas u osovnom vidu dug, ali postoje izuzeci. U nastavku -son u prezimenima izgovara se kao o. Dakle, Pešon.
Ali mnogi bi radije videli adaptaciju Peršon, koja nije dobro rešenje jer nije ni po izgovoru ni po pismu (iako je naš pravopis i inače kompromis između prilagođavanja izgovoru i prilagođavanja pisanom vidu). Ako usvojimo Pešon, onda smo bliži izgovoru, ako usvojimo Person, prezime je prepoznatljivo u pismu.
Pozdrav
Ljubiša
Бруни:
Ovo je pisano u ime vikipedije, još daleke 2008. godine
Поштовани професоре Клајн,
(…)
Дакле, основно питање јесте да ли треба да се транскрибују имена информатичких програма, или да се оставе увек и безусловно у оригиналу, без обзира да ли се ради о латиничном или ћириличном тексту? Правопис каже, транскрипција је могућа у ћирилици и латиници, а изворно писање у латиници, ми то разумемо на следећи начин: Транскрипцију можемо користити у оба писма, јер нам то та два писма дозвољавају без проблема, а изворно писање се може користити само у латиници, док у ћирилици треба писати транскрибовано кад год је то могуће. Дакле, постоје изузеци, које даље правопис (а и ви у свом одговору) наводи: латинска имена биљака и животиња (lupus vulgaris), латински изрази и изрази из страних језика (de facto, sui generis, итд., или c’est la vie), или пак она имена која не знамо како се транскрибују. Према ономе како неки од нас тумаче малопре наведено, ни у једну од ових група не спада виндоуз, Мајкрософт, линукс, убунту, ворд, и сл. Штавише, у Велком речнику страних речи и израза чији сте један од аутора, баш наводите виндоуз, и то управо тако како неки од нас мисле да треба – транскрибован. Наравно, постоје такође и имена информатичких програма, компоненти и сл. која садрже скраћенице (које су према мом скромном мишљењу, недовољно обрађене у Правопису), тако да се налазимо пред правом дилемом кад је у питању, на пример Windows XP, или било која од скраћеница, а поготову оне које у себи садрже слова која не постоје у ћирилици (X,Z,W). Како поступити са Windows XP у једном ћириличном тексту? Транскрибовати све (виндоуз икс-пе), транскрибовати делимично (виндоуз XP), или једноставно све оставити у оригиналу (Windows XP) или нешто четврто? Хтела бих да напоменем како се у сваком Википедијином тексту по правилу увек појављује изворна графија у загради, иза транскрибованог појма. На пример: Виндоуз (енгл: Windows) је информатичка апликација која служи за…. Дакле, и правописна препорука да у неким случајевима мора да се наведе и изворна графија апсолутно је поштована. Међутим, г. Ћосић и његови истомишљеници тврде да текст о, на пример, виндоузу, треба да изгледа отприлике овако: Windows је информатичка апликација… У Windows-у су могуће следеће ствари… Windows-ом се могу урадити следеће ствари… итд. Друге недоумице се тичу имена музичких група и видео игара. Прво, музичке групе. Није нам проблем кад треба да одлучимо јесу ли Битлси или Ролингстонси правилни облици, али шта да радимо са B52 или U2 или нешто треће? Да ли је то Би фифти туз, Б52 или да се остави у оригиналу или увиђате још неку могућност? Ју ту, У2 или да се остави у оригиналу или постоји још која могућност? Друго, имена видео игара. С тим заиста нисмо знали шта да радимо, те смо тренутно све оставили у оригиналу. Да ли их третирати као нпр. имена филмова и књига и преводити, или и то зависи од конкретног имена, да ли их третирати као имена група и транскрибовати или је ипак најправилније остављати их у оригиналу, како то радимо са насловима песама, или пак видите још неку могућност? The Sims је лако - Симс и не звучи тако лоше а и истоветно је имену по којем је та игра општепозната међу љубитељима видео игара. Али на пример шта да радимо са Command & Conquer: Generals ? Команд енд конкер: Џенералс, Командуј и освоји: Генерали, или оригинал или…? Били бисмо вам изузетно захвални ако бисте нам дали своје стручно мишљење о овим конкретним проблемима (имена информатичких програма, имена група која се састоје из скраћеница и бројева, имена видео игара), јер нам је немогуће наћи неко решење које би задовољило обе стране. Јасно нам је да неке ствари нису још нормиране, међутим пракса захтева да се реагује тренутно, много би нам значило да нам кажете постоје ли можда већ решења која нама нису позната или ако не постоје, како бисте ви лично поступили у датим ситуацијама, јер нам је основни циљ свакако да енциклопедија коју пишемо буде пре свега писмено написана. С поштовањем….
Покушаћу укратко да Вам изложим теоријска начела која леже у основи ваших дилема око транскрипције. При том остаје отворено питање како ће аутори новог Правописа применити та начела, и колико их је могуће применити, будући да, као и увек у језику, нема оштрих граница, него се категорије неосетно преливају једна у другу. Долазећи у наш језик, стране речи и страна имена подложни су процесу одомаћења (натурализације), што практично значи да постају познати код нас и да стичу фреквенцију употребе упоредиву са фреквенцијом домаћих речи. Последица је њихова адаптација (прилагођавање), која може бити најпре морфолошка (нпр. енглеске именице добијају род и нашу падежну промену), затим фонетска (нпр. енглеско w изговарамо као наше в, мутни вокал у француском Peugeot или немачком Goethe замењујемо нашим е) и графичка (тј. пишемо фонетски уместо изворне графије). Ове адаптације су зависне од одомаћења, као и једна од друге, по наведеном реду. То значи да не вреди да размишљате о правопису ако се претходно није усталио наш прилагођени изговор (нпр. пежо, Гете), а тај изговор се неће усталити ако се име није уклопило у нашу граматичку промену (нпр. Гетеа, Гетеу, Гетеов), без чега нема употребе у говору. Прелазећи на Ваше примере, то значи да је нормално да пишемо Виндоуз, у Виндоузу, Виндоузом, као што сви пишемо возим се у пежоу (а не „у Peugeot-у“), дакле као што употребљавамо друге познате фабричке називе и страна имена уопште. То не би важило за неки нови, непознати и вишечлани назив програма (рецимо, на мом десктопу је икона за некакав AutoHotkey Setup 1.0.47.05 Wizard), бар дотле док он не постане познат и не сведе се на једну или две речи, што би му омогућило да се мења по падежима. Из истих разлога треба оставити у оригиналу назив игре као што је Command & Conquer: Generals, али адаптирати неко кратко и популарно име као што је тетрис. Употреба скраћеница или цифара у називу такође је знак неодомаћености (зато рецимо Правопис, у члану 29, прописује малим словом авионске марке као боинг, тупољев, јункерс, али великим Ту-110 или ДЦ-9, па и латиницом DC-9). Ја не познајем рок групе, али ако се име В 52 код нас изговара по енглеском, а не „бе педесет два“ по српском), онда га треба оставити у оригиналу – утолико пре што се сигурно не може мењати по падежима. У лингвистици је дуго, све тамо негде до 1960. године, важио принцип да је језик само говорни, а да писање није ништа друго до техника за бележење говора. Данас писаном језику признајемо аутономију, то јест чињеницу да штампа, стручна литература, највећи део уметничке књижевности, а данас и Интернет и и-мејл, нису настали бележењем нечијег говора нити су намењени читању наглас. Писани документи, сведочанства, завештања и сл. у целом свету имају већу важност од било каквог усменог исказа. Зато се и у приручницима и енциклопедијама као што је ваша (што сам већ напоменуо г. Ћосићу), изворна графија се не сме изоставити. Наиме, уколико читалац не зна како се изговара страно име, лако ће то накнадно сазнати, али ако га познаје само у нашој транскрипцији, неће моћи ништа с њим да уради у смислу даљег истраживања. Добар пример за то је група U-2 коју Ви помињете: ако је пишете „Ју ту“, неко ће помислити да то значи „You Two“ или „You Too“. При том је ипак битно да се изворна графија наведе у насловници или приликом првог помињања, а не да се сваки пут понавља. Писање „Windows-а“ „у Windows‑у“, „Windows-ом“ у ћирилици је непрактично, јер подразумева сваки пут промену фонта и употребу цртице (док Хрвати немају ни један ни други проблем).
У нади да ће Вам овај одговор бити од помоћи, срдачно Вас поздрављам.
Иван Клајн
Навигација
[0] Списак порука
[#] Следећа страница
Пређи на пуно издање