Тешко. Језик је углавном антропоцентричан. Човекова реакција кад је љут повезана је метафорички са реакцијом кад једе љуто. А и из домена чула (осим вида) има изузетно мали број лексема с изворно тим значењем. Већина је пренесена.
Осим вида и слуха, јер то су чула која реагују истовремено код свих саговорника. Отуд имамо за светлост обиље израза - бљесак, одсјај, варница, искра, мутно, бистро, титра, лелуја, обзорје… ихај и четврт. Исто за звук: шушнути, прасак, зуји, бруји, думбара, клопоће, клепеће, пућка, фијуче, хуји, … Међутим, за мирисе и укусе је то већ теже, мирису треба времена да продре до саговорника (кад неко на једном крају софре пусти, хм, тихомира, прође по минут-два док то допре до четвртог суседа), а за укус је још теже јер треба да окусе исту ствар, која неће сама од себе да се укаже саговорнику. А и разноврснија исхрана и отменији мириси су дуго били на располагању само богатијима, па су они (и њихови кувари и парфимеристи) могли да измишљају читаве речнике, то није имало начина се распространи по језику. Као што је, уосталом, случај и са бојама - већина језика је дуго имала речи за једноцифрен број боја.
Те је љутина у јелу ваљда испала некакво сироче и скоро нигде није добила реч за себе. Још увек тражим бар један језик у ком јесте.