Придеви у множини обично имају наставак -има када су употребљени без именице непосредно иза: Причали смо о добрим људима, али и о лошим(а). Када је придев у именичкој функцији, -а је обавезно: не би нико рекао Осумњиченим је одређен притвор.
У праву си, ово сам превидео. Чим сам ово прочитао, одмах ми је пало на памет још примера:
Читао је слепима, помагао сиромашнима и радио са болеснима. (Ово последње је, наравно, инструментал множине)
негде је задржана само именичка промена (Хрватској, Енглеској, Вељем Дубоком)
Хтео си рећи "само придевска промена"?
а негде оне супостоје (слатком/слатку, младој/млади). Уп. у Рашки (граду) са у Рашкој (области); у Бешки, али у Гроцкој.
Зато новији приручници, попут Нормативне граматике, допуштају и права-праве-прави
Да ли то онда значи да код речи
(полу)права и
крива именичка и придевска промена супостоје? И шта тачно значи када кажу да неки Правопис или Граматика нешто допуштају? Да је то правилно, али га треба ређе употребљавати?
Старија и од граматичара препоручиванија јесте придевска промена именица (полу)права и крива, али нема сумње да је то мало заживело у настави математике.
Моје искуство каже да је баш више заживела придевска промена од именичке у настави математике. Једино где се греши је у дативу, инструменталу и локативу множине. Ту се користи именички наставак
-ама уместо придевског
-има.
Полуправа није директно поименичено, него је настало слагањем с поимениченим придевом: то је ’пола праве (линије)’.
У реду,
полуправа је настала на исти начим као и речи
полугодиште и
полувреме, додавањем префикса
полу- који означава половину појма у основи сложенице (половину праве, половину школске године, половину трајања утакмице). Откуд онда придевска промена, кад није настала поименичавањем придева? Једино ако код сложеница важи правило да последња реч одређује све (врсту речи, врсту деклинације ако је именска реч, врсту конјугације ако је глаголска реч и сл). Да ли је то тачно? У том случају могу да разумем како именица полуправа има придевску промену, иако није поименичени придев.
При томе, термин "раван" је такође настао од придева ("равна површ", вероватно), али је у потпуности постао именица добио женски род (иако је реч "раван", као придев, мушког рода) и не тражи да се иза ње користи реч "површ". Зашто се онда не догоди исто с терминима "права" и "крива"?
И даље ми није јасно зашто је реч
раван постала права именица, а речи
(полу)права и
крива нису. Такође, ако је термин
раван настао од израза (синтагме, ваљда)
равна површ, зашто се не користи поименичени придев
равна, него сасвим нова именица
раван (која је женског рода)? А ако није настао од синтагме
равна површ (него нпр. од
раван простор), зашто је онда постао женског рода и добио именичку промену?
Извини ако сам досадан с оволиким питањима. Волео бих да увек говорим и пишем правилно и да ми је јасно зашто је нешто правилно, а нешто друго није итд. Не бавим се стручно граматиком, правописом, пореклом речи и сл, али ме занима да знам што више о нашем језику.