Слажем се с Вуквуком да код цео чешће иде код пребројивих ствари (сав колоцира и с њима, што је помало архаично, и с непребројивим стварима).
Дуја је експлицирао оно на шта сам мислио: у контексту никад не остаје нејасно које је то време о којем се говори (увек је, Бруни, јасно одређење његовог трајања!). Раде, континуираност имаш и са сатом, месецом, то није разлика. Друго је питање хоће ли у стварању колокације превагнути семантички или формални моменат, доминира ли значење неодређености у речи време или контекст имплицира ограниченост. На основу тога, мислим, могу супостојати све време и цело време. (Уп. с тим значење и форму у: Дошла су два човека ~ Дошли су два човека, обоје стандардно.)
Да ствар буде јасна, ја увек говорим све време, али постоји логика и за ово друго.
(Цела вода је пример у РМС. Не би се баш рекло да је несрпски.)