Možda uspijemo pretražiti gomilu izvora, možda samo jedan.
Па како можемо на основу само једног извора тврдити да је нешто ушло у обичај? А ствар је још гора ако је тај извор неки збрда-здола атлас или енциклопедијакаквих је, Богу хвала, на овим нашим просторима било колико ти душа иште (сетимо се само злогласног превода Енциклопедије Британике). А ако не постоје транскрипциона правила за неке језике, није ми јасно којим су се правилима служили преводиоци, транскриптори и уредници тих атласа? Дакле, нема транскрипционих правила, али је корисник тих атласа остављен на милост и немилост разноразних "преводилаца" који транскрипцију са одређених језика раде на основу "слуха" и личног утиска. Ономад сам навео пример са транскрипцијом града Charlottetowna, када ми је један врли географ на Википедији предочио да се у његова четири атласа назив тог града транскрибује на три различита начина (било је, чини мисе, Чарлотаун, Шарлоттаун и Шарлотаун).
Даље, није ми јасно ово:
samo što ovo nećemo riješiti razmatranjem IPA zapisa,
Имамо ИПА-запис у којем који сасвим лепо разликује /tɕ/ и /tʃ/ (транскрибовано "ћ" и "ч"), имамо и навод из Хрватског правописа (иако би тај навод требало узети са одређеном дозом резерве, без обзира што се ту ради о истом фонолошком систему), дакле, имамо два релативно поуздана извора на основу којих бисмо могли да дођемо да колико-толико исправног решења, а онда се ти почнеш залагати за проучавање атласа и енциклопедија, иако постоје индиције да су транскрипције у тим књигама рађене без икаквог критеријума.
Што се тиче спорне тачке из Правописа, она је, мислим, недоречена и више је од штете него од користи. Лако је написати
nego se moramo držati onoga što je uobičajeno u praksi
, али, питам по зна који пут: КО то одређује у лингвистици шта је уобичајено у пракси? Ако аутори правописа дају за право сваком читаоцу да по свом нахођењу одређује шта је уобичајено у пракси, онда, нека нам Бог помогне. Уколико аутори мисле на консултовање атласа, карата и енциклопедија, већ сам неколико пута навео шта мислим о већини тих творевина. А ако аутори мисле да само лингвисти могу одређивати шта је уобичајено у пракси, онда нека се потруде да напишу један свеобухватни речник транскрипционих недоумица па да се сви заједно решимо беде једном заувек.
Само да закључим: мислим да нико (па ни ми на СЈА) сем лингвиста нема право (и нема за то потребно методолошко знање) да одређује који је лик, верзија и облик "уобичајен у пракси" и укорењен, понајмање на основу аљкаво уређиваних атласа, приручника и енциклопедија сумњиве провенијенције.