Ваљда Војислав Илић.
(Не бих рекао да су књижевници неписмени ако сматрају да је поезија изнад граматичке норме.)
Објашњење је да је некада та заменица гласила вьсь (> вас, као у ваздан, васколик), где је с, наставши сибиларизацијом, било меко, па је тражило иза себе предње вокале (као што и данас имамо стрелцем, а не стрелцом). Зато смо имали в(а)сег, в(а)сем, в(а)се. У току развоја језика, дошло је до метатезе вас > сав, али су наставци остали „меки“, што је норма прихватила. Када је језички осећај увидео да овде нема меког сугласника и да у наставку треба да буде -о-, добили смо поново сво, свог, свом, али је то, мада фонолошки логичније, остало ван стандарда.
Дакле, засад је стандардно:
сав-свег-свем…
сва-све-свој…
све-свег-свем…