Код назива становника насеља основно правило је одувек било (надам се да није укинуто): каже се онако како кажу дотични становници, никако друкчије. Ако у правописима постоје две варијанте – једна није добра. Може она да буде граматички итд. потпуно исправна (примера може да се нађе колико хоћеш), али ако је мештани не користе, она не постоји. Зашто да им правописи натурају други, исконструисани, етник? Зато мислим да завиривање у књиге може да нас упути у оште приципе или правила, али не увек и да помогне у конкретним случајевима.
Рецимо: Параћин – Параћинци (да не кажем Џигерани), Јагодина – Јагодинци (да не кажем Ћурани), али Ћуприја – Ћупричани (да не кажем Цревари), а не Ћупријци или Ћупријанци. Ако не знамо,
распитајмо се како кажу домаћи.
Ранковићево је поново постало Краљево кад је Ранковић пао у политичку немилост, али је бесмислица да је Тито наредио: Краљевчани, а не Краљевци. Зар би онда уопште дозволио да се град зове Краљево уместо рецимо Карановац, што је још старији назив? Краљевчани су, као етник, ту одувек. Завршетак -чани као код једног броја етника на -ево. Тако је било и Ранковићевчани (за разлику од Ранковићевци - следбеници Ранковића), а имамо и Крушево (во Македонија) - Крушевчани, за разлику од Крушевац - Крушевљани.
Бањолучани – Бањалучани, бањолучки - бањалучки
На Теразијама се 90-тих појавио киоск-ћевабџиница на коме је писало БАЊОЛУЧКИ ЋЕВАП (отвориле су га свакако избеглице). Народ је натпис шарао, исправљао, шалио се… А онда је једног дана скинут тај и постављен нови натпис: БАЊАЛУЧКИ ЋЕВАП – море л’ ’вако?
Становници Марибора код нас су одувек били само Мариборчани.
Шкот – Шкоткиња, Копт – Копткиња. Основа остаје непромењена. Али код Курд – Курткиња се мења, наравно због једначења. Ако би ишло Курдкиња, мимо правила, то би било можда да би се очувала основа, а да би назив био препознатљивији, као у Курданка, мада би можда могло и Курђанка.