Ја сам од назива за колено пре чукундеда чуо следеће називе:
– бијеле ’челе (Лика и Далмација);
– беле осе (Шумадија).
У мојој кући се за чукундедовог оца користио назив аскурђел, али више као назив за много далеког претка него као назив за конкретног човека. А и логично је, јер се број тих предака експоненцијално повећава*, па тако свако од нас има 16 аскурђела, а ретко ко се и прадеде сећа живог, ретко ко ће под „мој аскурђел“ подразумевати неког конкретног човека. Ако сам добро избројао: двојица деда, четворица прадеда, осам чукундеда, шеснаест аскурђела. Један мој деда је по имену знао само до свог прадеде, други до чукундеде.
И у једном банатском селу сам још као дете чуо назив наврндеда за аскурђела, тако да оно горе можда и није у потпуности измишљено.
А једног новосадског комичара и забављача сам, такође као дете, чуо како набраја: отац, деда, прадеда, чукундеда, аскурђел, сукурђел, созонтије и софроније, чудо како те називе није узео неко да цитира.
Мени лично то све личи на замајавање деце. Деца су љубопитљива и старији се често спрдају и измишљају којешта одговарајући на дечије „а шта онда?“ и „а шта даље?“ Знамо како се и од стихова „Божић, Божић бата (глагол), носи киту злата“ у дечијој глави створио беневолентни лик Божић Бате који никада у ранијој традицији није постојао. И за све ове називе је могуће да их је неко као дете запамтио тако што је питао којешта, па добијао бесмислене одговоре.