Нема говора да се некоме смејем, само сам указао да Београд не може бити носилац стандардизације језика. У неким областима можда, у неким другим сигурно не. Иначе, још је Данојлић у "Муци с речима" описивао случај Милосавке која се у Београду труди да постане Мики, што јој тешко успева. Приказ сељака који се не сналази у граду среће се и код других писаца, али обратни описи, несналажење Београђана у малом месту или на селу, ретко се срећу, барем их ја нисам сретао, па се некако стиче утисак да провинцијалац мора да се снађе у Београду, али да београђанин нема шта да се сналази на селу. То вреди и за познавање термина - једни треба да знају шта је то чет, а други не морају да знају да је крава стеона. Не говорим о омладини, та деца тек стичу животно искуство и по природи ствари њихов је хоризонт ограничен, али одрасли (27+) би неке термине ипак требало да знају, ако се ти термини примењују на широј територији, тј. нису локализми.
Локализми, који су негде успут поменути у овој дискусији, не морају да се знају. Неко, ко живи поред реке у крају где има пуно водотокова вероватно неће знати шта је то чатрња, али зато сваки Херцеговац зна. Не сећам да ли сам раније поменуо да моја "српкиња" у гимназији није знала шта је то долап, кад смо радили Ракића. Јер, ко још у Босни зна шта је то долап?