Српски језички атеље

Српски језички атеље => Језик је огледало душе => Тему започео: Бруни у 22. 10. 2010. у 20.19

Наслов: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Бруни у 22. 10. 2010. у 20.19
Imamo jednog  stiljivog obožavatelja! Ovo je već treći ili četvrti mejl koji nam piše, pozvala sam ga da nam se pridruži, a on eto, neće… :D

Elem, ovo je njegovo sledeće pitanje:

Цитат
Како је правилније "Срећан" или "Сретан" или могу оба? Ако могу оба, зашто? И докле се стигло са превођењем хардвера и софтвера, да ли је остало на ономе "тврди" и "меки" како је покушавано да се преводи или уопште није преведено? Хвала!!!

Nešto razmišljam, ipak ću ja da odvojim ovo u dve teme. Neka ova bude za sret/ćan, a novu ću da otvorim za tvrde i meke diskove…
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Đorđe у 22. 10. 2010. у 20.26
Oboje, naravno.

Samo su drukčije građeni — sretan je izvedeno direktno od glagola sresti, od koga je izvedeno i sreća; a srećan je izvedeno naknadno od gotove imenice sreća.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Đorđe у 22. 10. 2010. у 20.27
(Naravno, sinhronijski se verovatno ne oseća motivisanost između sretan/sreća i gl. sresti. Ali je dijahronijski tako.)
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Бруни у 22. 10. 2010. у 20.28
Fala, Đole.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Belopoljanski у 22. 10. 2010. у 20.38
Ђорђе, где се тачно претежно говори „срећан“? У реду за централну Србију, али у Херцеговини и Црној Гори, да ли преовлађује сретан или срећан?

Не знам одакле људима та заблуда како је облик „сретан“ везан искључиво за ијекавицу и западне крајеве, а „срећан“ за екавицу. На пример, Банат је типичан екавски крај, још и на истоку, а преовлађује: сретан, сретно, сретник, несретник итд. У говору млађих су све чешће варијанте са Ћ, углавном због тога што се шири убеђење како је варијанта са Т неправилна. Тобоже зато што се не каже „срета“, него срећа. [blb] Ушло је и у поштапалице, као оно за задњи точак или кола или „опширне“ а не дебеле књиге…
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Đorđe у 22. 10. 2010. у 20.59
Pa jest otprilike tako — da je sretan češći (preovlađujući ili čak jedini) oblik koji se sreće u ijekavskim krajevima, a srećan pak u glavnini ekavskih govora u Srbiji. Zato ljudi to pogrešno olahko spoje, kao, „sretan je ijekavski, a srećan ekavski oblik“. Naravno da nije — nema ova stvar nikakve veze sa izgovorom jata; ali tačno je da je od tih dvaju oblika ipak jedan češći u jednima, a drugi u drugim govorima.

Što ne mora da znači kako se sretan neće javiti i u ekavskom izrazu, ili obratno (doduše, obratno valjda ipak malo rjeđe i neobičnije). Tvoj primer, eto, — u glavnini vojvođanskih govora, koji su ekavski, takođe dolazi oblik sretan! Ali, u ovome „opštem“, razgovornom jeziku u Srbiji, jeziku medija i jeziku javne komunikacije, ipak, preovlađuje srećan. (To je onaj društveno prestižni jezik o kojem smo skoro govorili na nekoj temi — nije standard, nije književni jezik, nego ovaj drugi, javni jezik, koji smo verovatno loše bili nazvali „beogradskim“ pa se Bolo bio naljutio. :D Ali on supostoji književnom jeziku u javnoj upotrebi, a nije isto što i književni jezik; to je očevidno.)

Ne znam kako je u Hercegovini i Crnoj Gori (Alčesta nam može reći za Crnu Goru), ali počev od moga kraja pa u čitavoj Bosni, i dalje odatle na zapad, dolazi oblik sretan. Kod mene, međutim, mlađe generacije, isto kao u Banatu, govore srećan jer napuštaju dijalekat u korist toga javnog, „opštesrbijanskog“ saobraćajnog jezika, ali nema toga ubeđenja da je sretan „nepravilno“, samo se naprosto posmatra kao ono što je „kućevno“, a ne za „javni jezik“.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: alcesta у 22. 10. 2010. у 21.26
Kod nas je tu negde i jedno i drugo, ne bih znala da kažem tačno čega ima više, možda je srećan malo češće konkretno u mojoj okolini, ali je i sretan sasvim normalno da se čuje.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Luče у 22. 10. 2010. у 21.59
… Тобоже зато што се не каже „срета“, него срећа…

Evo mene opet s traumama iz detinjstva! :D

Mene je nastavnica violine, na samom početku školovanja, ispravila upravo ovim rečima koje je Belopoljanski naveo. To mi se tako urezalo u memoriju, da mi više nikad nije palo na pamet da kažem sretan. Dugo sam bila u ubeđenju da je to zaista nepravilno. Sad znam da nije, ali ostalo je da govorim srećan.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Бруни у 22. 10. 2010. у 22.22
Hm, da… Kao i ono zadnji i poslednji… Mnogima je to ostalo u sećanju, jer su mnoge ispravljali nastavnici i nastavnice. Ponekad se zapitam da to nije bila neka zavera, jer nekako mi je nemoguće da su širom ove naše zemlje svi nastavnici ispravljali pogrešno iste reči… [cesh]
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Зоран Ђорђевић у 22. 10. 2010. у 22.45
Hm, da… Kao i ono zadnji i poslednji…

Ово баш и није коректна аналогија, ако ћемо да ситничаримо.

Мени је облик срећан, једноставно, лепши.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Бруни у 22. 10. 2010. у 22.48
Ово баш и није коректна аналогија, ако ћемо да ситничаримо.

Мени је облик срећан, једноставно, лепши.
Како није? Па и мени је облик последњи, лепши. Али то је зато што сам тако научила. Као и ви што сте навикли да кажете срећан, а не сретан.  ;)
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Belopoljanski у 22. 10. 2010. у 23.01
Е сад, има ту и нијанси. На пример, по мом умамију, када се за некога каже да је радостан, рећи ћу срећан, у смислу среће као радости. А ако желим да кажем да је једноставно имао среће, добро је прошао, послужио га је сплет околности, рећи ћу да је био сретан. Исто тако, ако пожелим срећну Нову годину или рођендан, употребићу сретно.

На руку не иде ни то што се услед распрострањености хрватских канала и титлова за филмове уврежило мишљење да је „сретан“ хрватски облик, а „срећан“ српски. Па још и, што је неко запазио, кад се преко централних медија честитају празници католичким верницима, користи се „сретна/на/но“, а када се честита православним, са Ћ. И са тиме често муку мучим са људима. Најгоре је када идем линијом мањег отпора, па људима које слабо познајем пожелим са Ћ, како не бих испао неписмен (јер, забога, не каже се срета, него срећа!) или национално/православно неосвећен. [blb] Глупости.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Зоран Ђорђевић у 23. 10. 2010. у 08.13
На руку не иде ни то што се услед распрострањености хрватских канала и титлова за филмове уврежило мишљење да је „сретан“ хрватски облик, а „срећан“ српски. Па још и, што је неко запазио, кад се преко централних медија честитају празници католичким верницима, користи се „сретна/на/но“, а када се честита православним, са Ћ. И са тиме често муку мучим са људима.

Неће бити. Нема то везе са хрватским каналима, нити се због њих, како мислиш, "уврежило" мишљење. Тако је одувек. Као што ми одувек говоримо тачка, а они точка.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Belopoljanski у 23. 10. 2010. у 11.09
Зоране, извини, али неће бити. Не само што „ми“ (Срби) говоримо и једно и друго, и обе варијанте се срећу и код наших писаца и равноправне су у стандардном језику, него има „нас“ (екаваца) који одувек говоримо са т.

Мени је жао што ми бабе и деде и остали стари више нису живи, па да посебно на то обратим пажњу, али мислим да у говору Ћ-варијанту нису користили уопште.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Шоми у 23. 10. 2010. у 14.52
Лично, кад некоме пожелим срећу чешће ћу рећи Сретно! него Срећно!, такође радије кажем несретник, несретница и слично, мада ни од чега посебно не зависи када ћу који облик употребити. И код својих чујем шарено, рекао бих равноправно јављање обају облика. Слажем се с Белопољанским о тим неким, назовимо их тако, „прећутним“ суптилним разликама у употреби једног од облика. Не слажем се, Зоране, да се „код нас никад не говори ’сретан’“.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Зоран Ђорђевић у 23. 10. 2010. у 18.37
Не слажем се, Зоране, да се „код нас никад не говори ’сретан’“.

Кад сам и где ја то рекао?
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Шоми у 23. 10. 2010. у 19.57
То сам прочитао између редова.

П. С. Узгред, форматирање текста треба да укаже на то: искосио сам оно никад, зато што га узимам у пренесеном значењу, тј. да се код нас сретан користи колико и точка, а с тиме се не слажем.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Belopoljanski у 23. 10. 2010. у 20.01
Кад сам и где ја то рекао?

Тако сам и ја разумео, да као што „они“ говоре точка, а „ми“ тачка, исто тако важи и за сретан и срећан, и да то важи одувек. То јест, не да се баш никад код нас не говори сретан, али да није карактеристично и да представља ретки изузетак.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Зоран Ђорђевић у 23. 10. 2010. у 20.26
Откуда уопште облик "сретан"? Ово објашњење ми баш није логично
Samo su drukčije građeni — sretan je izvedeno direktno od glagola sresti, od koga je izvedeno i sreća; a srećan je izvedeno naknadno od gotove imenice sreća.

Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Belopoljanski у 23. 10. 2010. у 20.29
Па лепо, од „срет“.

Упореди са красти, крађа, краден, где је у питању „крад“. Нећеш рећи да је нешто крађено него крадено, без обзира на то што се не каже крада него крађа.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Đorđe у 23. 10. 2010. у 20.41
„prasl. *sъrętja: događaj, susret“ (HJP). Poslije se značenje malo pomerilo.

Tvorbena osnova jeste sret-, naravno. (Sresti je disimilacijom od sret- + -ti; aorist je sretoh, jelda?)

Baš kao što je krasti (krad- + -ti; kradoh) : krađa (krad- + -ja), tako je i sresti : sreća (sret- + -ja).
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Đorđe у 30. 10. 2010. у 21.57
Da date muštuluk. Novi Pravopis (t. 23a):

Цитат
Razjednačavanjem grupe ćn u srećni, srećno, srećnik, srećnica dobijeni su oblici sretni, sretno i sl. a promena je prenesena i u sretan. Mada norma priznaje dubletizam srećan i sretan, srećni i sretni — prednost treba davati oblicima sa ć.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Бруни у 30. 10. 2010. у 23.05
Hm… Dakle, počeli smo i mi da sledimo stope Hrvata i Bosanaca… To mi se nikako ne dopada. Al ajde…
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Belopoljanski у 30. 10. 2010. у 23.25
Пошто се та предност треба давати, а не мора, ја ћу се потрудити да у свом говору ту предност дам Т-варијанти.

Ђорђе, шта би ово са настанком Т услед раздвајања групе ЋН? :-/ Испада да сретан није настало од срет-, него да је прво изведено срећан, па тек накнадно сретан. Шта би са са сличним примером крађа, краден?
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Stoundar у 31. 10. 2010. у 00.07
Nikada nisam shvatao davanje prednosti kao ’ispravljanje’ sopstvenog jezičkog osjećanja. Mora se nečemu dati prednost ako dvadeset ljudi piše saobraćajne table (jedan primjer), jer ne može na jednoj pisati srećan a na drugoj sretan, ali inače treba postupati u skladu s jezičkim osjećanjem, kao što Pešikan redovno piše u P 93 kad god naleti na neki dublet. Ne vjerujem da se osnovni princip promijenio u novom P.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Бруни у 31. 10. 2010. у 00.14
Misliš? Meni ovih nekoliko stvari koje je naveo Đ. imaju umami koji mi se nikako ne dopada… Daj bože da grešim…
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Stoundar у 31. 10. 2010. у 00.25
Pa ne znam, šta kaže novi Pravopis o jezičkom osjećanju?
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Belopoljanski у 31. 10. 2010. у 00.33
Има ту и тога, али наше окружење је превише… специфично. Наш језик се не говори само у Србији и он није матерњи језик само Срба, нити су његова правила регулисана искључиво нормама српског стандарда. Не омаловажавам овим напоре да се ствари доведу у ред и учине што више једнообразним, али ако имамо буљук новокомпонованих народа и нација на једном етничком и језичком простору где се свака понаша као да ниједна друга осим ње не постоји и да са њима немају нити смеју да имају ишта заједничко, оваква поправљања језика се баш не могу вршити толико асинхроно. На пример, једним језиком говоре нације А, Б, В и Г, где га свака именује својим именом и користи своја национална права да за тај језик пише сопствене стандарде. У нацији А, за један појам постоје варијанте 1 и 2. У нацији Б, само варијанта 2. Одлука за давањем предности управо варијанти 1 у нацији и језику А је осетљива ствар. Нарочито ако се иде ка томе да се варијанта 2 поптуно потисне.

Слично и за Ускрс/Васкрс. Одвајкада је Ускрс, а „Васкрс“ се говори само у црквеном контексту, као кад Јованче Мицић запоји „И роди сина Имануила“. А сад се дотле иде да више није само црквени празник једино и искључиво Васкрс, него малтене више и нема ускрснућа него само васкрсења, па не васкрсава само Христ(ос), него и Феникс. У комбинацији са сретан/срећан, не дај Боже да камера неког сними како некоме жели „сретан Ускрс“…
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Đorđe у 31. 10. 2010. у 00.37
Ђорђе, шта би ово са настанком Т услед раздвајања групе ЋН? :-/

Šta ti misliš? :) Hajde, odgovoriću ovako da me posle ne prozivaju kako ne biram rečnik — razjednačava li se, ikad, kućna haljina (?kutna), božićna jelka (?božitna), pomoćno štivo (?pomotno), noćna muzika (?notna) itd.? Ne, nikad. Onda?
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Đorđe у 31. 10. 2010. у 01.16
Naprotiv, u narodnom jeziku je po pravilu tu raširena progresivna asimilacija! Grupa ĆN redovno daje ĆNJ: kućnji, božićnji, proljećnji, zar ne?
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Belopoljanski у 31. 10. 2010. у 01.37
Шта мислим? Да онакво објашњење чујем у разговору или видим написано, рекао бих не да није тачно, него да је тешка глупост. Међутим, ово је ипак објављено у Правпису. :-/

Чуо сам једино у воћњак → вотњак, али и то дијалекатски и ретко. Опет, то је ЋЊ, а не ЋН, пример са ЋН → ТН не знам ниједан.

Ови како објаснише, сретан и није настало од срет-, него по аналогији са сретна и сретно, пошто је ту група ЋН у срећна и срећно дала ТН.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Belopoljanski у 31. 10. 2010. у 01.42
Можда треба предност дати изразу нпр. одвођна цев, можда је и ту ЂН дало ДН.
Наслов: Одг: Srećan ili sretan?
Поруку послао: Đorđe у 31. 10. 2010. у 02.31
Чуо сам једино у воћњак → вотњак, али и то дијалекатски и ретко. Опет, то је ЋЊ, а не ЋН, пример са ЋН → ТН не знам ниједан.

E, ali to je drugo — tu ima razloga za disimilaciju; oba konsonanta su palatalni, i Ć i NJ, pa se jedan razjednačava. To je u redu. A zašto bi se, pod milim bogom, razjednačavalo ĆN, kad je Ć palatal, a N dentalni nazal? Vidi, disimilacija, po definiciji, može nastupiti onda i samo onda kad imamo glasove iz iste fonetske/fonološke prirodne grupe, a Ć i N ne čine nikakav prirodni par (Ć i NJ čine — oba su palatali). Dakle, prosto po definiciji ne može postojati takva disimilacija (razjednačavanje) ĆN > TN. (A definicije su aksiomi i zakon, i tačka, pa bila to lingvistika ili kvantna fizika; što važi za jednu nauku važi i za drugu. Ne može ništa biti kako god ti se svidi ni u filozofiji, a kamoli u lingvistici.)

Ne, to što piše u P je naprosto izmišljeno, i lingvistički neutemeljeno, naučno neutemeljeno. Zašto je izmišljeno, to ostavljam tebi na slobodnu procjenu, jer ako kažem svoje mišljenje, ispašću po običaju paranoidni nadžak zbog koga se teme moraju zaključavati ili slati u Svaštaru, i čijih je stalno istih priča svima preko glave. (A mislite da ne bih ja prestao o tome konstantno da drvim kad bi konačno prestali ovakvi ispadi da se nakvarno mešaju u lingvistiku i u čitavo ovo naše društvo, jer je jezik u najdirektnijoj vezi sa celim društvom? [roll])