"О-хо!" ("охо!"), узвик који помињу Дацко, Ранчер и Фадер, делује ми адекватно за много ситуација у којима треба да се изрази одушевљење, са извесним интензивирањем у виду "о-хо-хооо!" (на шта указа Ранчер). "Опа!" ми више дође као узвик изненађења. У детињству смо често употребљавали поменуто "јупи!".
Зораново логично питање узроковало је да преиспитам себе, како реагујем на тројку у последњој секунди. Најчешће викнем "тоооо!" са додацима ("то, мајсторе", "то, бре!", "то, царе!"), а када је одушевљење мањег интензитета, викнем и "тако је!"