По овом питању, увек наводим два примера. Поновићу их и овде, пошто је тема само о томе.
Пример 1, особа из Београда, професор психологије. Објашњава како израз „извињавам се“ садржи подсвесну ноту самооправдања, јер особа саму себе извињава, те износи свој лични став (наглашавам, лични, апсолутно ненаметљиво и као своју идеју) како се искрено извињење саопштава у форми „извините“, јер се тиме тражи опроштај од особе којој се извињење упућује.
Пример 2, особа из Суботице, професор економије. Шаљиво одбија свако извињење студената упућено у форми „извините“, са тобоже зачуђено-увређеним ставом „Зашто да извиним ја, шта сам ја крив? Извините ви“, а са одобравањем и похвалом прихвата накнадну корекцију у „извињавам се“.
Та два различита виђења су ми интересантна, па, рекох, да их споменем и овде.