И да, и не. "Дићи руке од себе" није применљиво, а "задовољство оним што се има" носи мало другачије значење. Постизање нечега вишег увек значи напуштање барем дела онога што имаш
сада, плус улагање енергије, времена или пара да би се постигло то "више". Дакле, тражи се одређено жртвовање, а многи су људи неспремни на то, било зато, што им је стварно добро тако, како им је; било зато, што им то, што имају, више значи од онога што би могли имати; било зато, што се боје неизвесности коју промена намеће.
Узмимо пример лекара који је у мањем месту најважнија личност, кога у месари увек чека најбоље парче меса, сто у кафани и поштовање околине. То је његова зона комфора. Зашто би он то мењао за велики град, неизвесност, доказивање сопствене вредности у новој и непријатељској околини, макар му неко понудио три-четири пута већу плату?
Или, био је један интересантан чланак неког Американца који је провео неколико година у Русији. Чланак је написао да би своје колеге, Американце, упозорио да су Руси чудни, њима породица и пријатељи много значе и "само 56% њих прихватило би да запостави породицу и пријатеље зарад веће плате и успеха на послу" (трагично висока цифра из мог угла). Бити с рођацима и пријатељима, ићи викендом на дачу, очигледно је за Русе зона комфора које се неће лако одрећи зарад нешто више пара.
Човеk који је избачен из зоне комфора присиљен је или на капитулацију, или на акцију (у смислу борбе за преживљвање, а не попуста
). Стога је избацивање запослених из зоне комфора и стварање осећаја хитности први корак код свих унапређења, или извођења промена у организацији (видети Котерових седам корака у управљању променама). Кортез је потопио своје бродове и тиме избацио посаду из зоне комфора. Резултат: капитулација Атахуалпе