А што је непостојано а ишта мање гласовна промена него палатализација? Имамо добАр-доб∅ра-доб∅ру : вуК-вуЧе-вуЦи. Како било, методолошки је неупоредиво боље решење алтернација, где нема основног облика, него два облика из парадигме алтернирају један с другим. Зашто би баш номинатив или аорист били основни облици, осим што су то најчешће етимолошки (али нису у примерима типа добар)?
Не бих био искључив око променљивости речи. И седам, осам су непроменљиве речи, па на основу облика седми, осморо установљујемо непостојано а. Али у таквим примерима, као и у разазнати, сазвежђе, босански, много је лакше утврдити гласовну промену, јер је у мотивној речи облик другачији, док се у овом специфичном случају за мотивну „реч“ (заправо, „облик“) узима средњи род ном. неодр. вида: паралелно. Шта знам, ако језичко осећање уочава везу са паралелан, ја не бих одрекао постојање непостојаног а.