3. Kad više nema objekta/radnje koju određena reč označava, nema ni te reči. To što, iz profesionalne ili lične radoznalosti, znamo značenje izvesne zastarele reči ne znači da je ona još živa.
Па то само говори о природном развоју језика. Што се тиче колмајза, ја и даље не знам како бих назвао справу која дан-данас може да се купи у свакој радњи беле технике и која служи за увијање косе, она се и даље зове колмајз. Друго, пинтер ни раније није био у широј употреби, коме је требало буре или бачва, ишао је код пинтера, коме није требало, тај вероватно није знао шта реч значи. Данас се бурад ионако увозе из Француске, није чудо што народ не зна шта је пинтер. За ајмокац ниси у праву, ја нисам знао шта је сос бешамел док ми нису рекли да је то ајмокац, као што ни један мој колега није знао да су срнећа леђа заправо колач, јер је пре тога то сретао само кад једе дивљач.
Морам да упозорим вас млађе да ми матори имамо слоновско памћење, поготово кад се ради о речима које смо научили док смо учили да говоримо. Свестан сам, наравно, да одласком једног времена одлазе и речи које су везане за то време, али када неко каже "те речи више не постоје/ не користе се" увек се тргнем - како се не користе кад их моја генерација и зна, и користи. Према томе, опрезније с квалификацијама.
Мени стране речи, оригиналне или искривљене "по нашки", и сметају, и не сметају. С једне стране, стварно је тешко смислити неку реч која би описивала нешто, што раније нисмо имали, а да то буде шире прихваћено. Тако нема шансе да прихватим "прегледач": колико год да ми се "браусер" не свиђа, "прегледач" ми се свиђа још мање, без обзира што то "Свет компјутера" протежира. Исто тако, нема шансе да кажем "одвртка", кад већ нема "завртке", па користим шрафцигер који ниједан Немац не препознаје. С друге стране, трудим се да избегавам "компјутер" и "шраф" (не успевам увек) јер мислим да су "рачунар" и "вијак" врло добри преводи.
Кад подвучем црту, склон сам ипак да подржим оне, који се труде да стране речи замене домаћим, под условом да то не раде по сваку цену. Зашто бих се уопште трудио да "хипокористик" заменим домаћом именицом, кад могу рећи "име од миља"? То ћу сигурно пре разумети него неку "одмилницу".
Говорећи о туђицама у српском, највише ми смета када неко наступа на ТВ или пише чланке и при томе користи неки псеудо-енглески, иако би могао да користи домаће термине када би се само потрудио да прочита понеког доброг писца. Толико сам пута слушао о инволвираности, респонсивности, вулнерабилности и томе слично да сам одлучио да узвратим - на псеудо-енглески одговарам псеудо-руским и старосрпским, а ако ме неко баш изнервира могу да га заспем и латинским предлозима који иду с акузативом, односно аблативом. Па да видимо докле ћемо: ante, apud ad, adversum…