Srećan ili sretan?

[Бруни]

Imamo jednog  stiljivog obožavatelja! Ovo je već treći ili četvrti mejl koji nam piše, pozvala sam ga da nam se pridruži, a on eto, neće…

Elem, ovo je njegovo sledeće pitanje:

Како је правилније "Срећан" или "Сретан" или могу оба? Ако могу оба, зашто? И докле се стигло са превођењем хардвера и софтвера, да ли је остало на ономе "тврди" и "меки" како је покушавано да се преводи или уопште није преведено? Хвала!!!

Nešto razmišljam, ipak ću ja da odvojim ovo u dve teme. Neka ova bude za sret/ćan, a novu ću da otvorim za tvrde i meke diskove…

[Đorđe]

Oboje, naravno.

Samo su drukčije građeni — sretan je izvedeno direktno od glagola sresti, od koga je izvedeno i sreća; a srećan je izvedeno naknadno od gotove imenice sreća.

[Đorđe]

(Naravno, sinhronijski se verovatno ne oseća motivisanost između sretan/sreća i gl. sresti. Ali je dijahronijski tako.)

[Бруни]

Fala, Đole.

[Belopoljanski]

Ђорђе, где се тачно претежно говори „срећан“? У реду за централну Србију, али у Херцеговини и Црној Гори, да ли преовлађује сретан или срећан?

Не знам одакле људима та заблуда како је облик „сретан“ везан искључиво за ијекавицу и западне крајеве, а „срећан“ за екавицу. На пример, Банат је типичан екавски крај, још и на истоку, а преовлађује: сретан, сретно, сретник, несретник итд. У говору млађих су све чешће варијанте са Ћ, углавном због тога што се шири убеђење како је варијанта са Т неправилна. Тобоже зато што се не каже „срета“, него срећа. Ушло је и у поштапалице, као оно за задњи точак или кола или „опширне“ а не дебеле књиге…

[Đorđe]

Pa jest otprilike tako — da je sretan češći (preovlađujući ili čak jedini) oblik koji se sreće u ijekavskim krajevima, a srećan pak u glavnini ekavskih govora u Srbiji. Zato ljudi to pogrešno olahko spoje, kao, „sretan je ijekavski, a srećan ekavski oblik“. Naravno da nije — nema ova stvar nikakve veze sa izgovorom jata; ali tačno je da je od tih dvaju oblika ipak jedan češći u jednima, a drugi u drugim govorima.

Što ne mora da znači kako se sretan neće javiti i u ekavskom izrazu, ili obratno (doduše, obratno valjda ipak malo rjeđe i neobičnije). Tvoj primer, eto, — u glavnini vojvođanskih govora, koji su ekavski, takođe dolazi oblik sretan! Ali, u ovome „opštem“, razgovornom jeziku u Srbiji, jeziku medija i jeziku javne komunikacije, ipak, preovlađuje srećan. (To je onaj društveno prestižni jezik o kojem smo skoro govorili na nekoj temi — nije standard, nije književni jezik, nego ovaj drugi, javni jezik, koji smo verovatno loše bili nazvali „beogradskim“ pa se Bolo bio naljutio. Ali on supostoji književnom jeziku u javnoj upotrebi, a nije isto što i književni jezik; to je očevidno.)

Ne znam kako je u Hercegovini i Crnoj Gori (Alčesta nam može reći za Crnu Goru), ali počev od moga kraja pa u čitavoj Bosni, i dalje odatle na zapad, dolazi oblik sretan. Kod mene, međutim, mlađe generacije, isto kao u Banatu, govore srećan jer napuštaju dijalekat u korist toga javnog, „opštesrbijanskog“ saobraćajnog jezika, ali nema toga ubeđenja da je sretan „nepravilno“, samo se naprosto posmatra kao ono što je „kućevno“, a ne za „javni jezik“.

[alcesta]

Kod nas je tu negde i jedno i drugo, ne bih znala da kažem tačno čega ima više, možda je srećan malo češće konkretno u mojoj okolini, ali je i sretan sasvim normalno da se čuje.

[Luče]

… Тобоже зато што се не каже „срета“, него срећа…

Evo mene opet s traumama iz detinjstva!

Mene je nastavnica violine, na samom početku školovanja, ispravila upravo ovim rečima koje je Belopoljanski naveo. To mi se tako urezalo u memoriju, da mi više nikad nije palo na pamet da kažem sretan. Dugo sam bila u ubeđenju da je to zaista nepravilno. Sad znam da nije, ali ostalo je da govorim srećan.

[Бруни]

Hm, da… Kao i ono zadnji i poslednji… Mnogima je to ostalo u sećanju, jer su mnoge ispravljali nastavnici i nastavnice. Ponekad se zapitam da to nije bila neka zavera, jer nekako mi je nemoguće da su širom ove naše zemlje svi nastavnici ispravljali pogrešno iste reči…

[Зоран Ђорђевић]

Hm, da… Kao i ono zadnji i poslednji…

Ово баш и није коректна аналогија, ако ћемо да ситничаримо.

Мени је облик срећан, једноставно, лепши.

[Бруни]

Ово баш и није коректна аналогија, ако ћемо да ситничаримо.

Мени је облик срећан, једноставно, лепши.

Како није? Па и мени је облик последњи, лепши. Али то је зато што сам тако научила. Као и ви што сте навикли да кажете срећан, а не сретан. 

[Belopoljanski]

Е сад, има ту и нијанси. На пример, по мом умамију, када се за некога каже да је радостан, рећи ћу срећан, у смислу среће као радости. А ако желим да кажем да је једноставно имао среће, добро је прошао, послужио га је сплет околности, рећи ћу да је био сретан. Исто тако, ако пожелим срећну Нову годину или рођендан, употребићу сретно.

На руку не иде ни то што се услед распрострањености хрватских канала и титлова за филмове уврежило мишљење да је „сретан“ хрватски облик, а „срећан“ српски. Па још и, што је неко запазио, кад се преко централних медија честитају празници католичким верницима, користи се „сретна/на/но“, а када се честита православним, са Ћ. И са тиме често муку мучим са људима. Најгоре је када идем линијом мањег отпора, па људима које слабо познајем пожелим са Ћ, како не бих испао неписмен (јер, забога, не каже се срета, него срећа!) или национално/православно неосвећен. Глупости.

[Зоран Ђорђевић]

На руку не иде ни то што се услед распрострањености хрватских канала и титлова за филмове уврежило мишљење да је „сретан“ хрватски облик, а „срећан“ српски. Па још и, што је неко запазио, кад се преко централних медија честитају празници католичким верницима, користи се „сретна/на/но“, а када се честита православним, са Ћ. И са тиме често муку мучим са људима.

Неће бити. Нема то везе са хрватским каналима, нити се због њих, како мислиш, "уврежило" мишљење. Тако је одувек. Као што ми одувек говоримо тачка, а они точка.

[Belopoljanski]

Зоране, извини, али неће бити. Не само што „ми“ (Срби) говоримо и једно и друго, и обе варијанте се срећу и код наших писаца и равноправне су у стандардном језику, него има „нас“ (екаваца) који одувек говоримо са т.

Мени је жао што ми бабе и деде и остали стари више нису живи, па да посебно на то обратим пажњу, али мислим да у говору Ћ-варијанту нису користили уопште.

[Шоми]

Лично, кад некоме пожелим срећу чешће ћу рећи Сретно! него Срећно!, такође радије кажем несретник, несретница и слично, мада ни од чега посебно не зависи када ћу који облик употребити. И код својих чујем шарено, рекао бих равноправно јављање обају облика. Слажем се с Белопољанским о тим неким, назовимо их тако, „прећутним“ суптилним разликама у употреби једног од облика. Не слажем се, Зоране, да се „код нас никад не говори ’сретан’“.