Hm, ja odustajem. Iščitavam sad od početka sve što je svako rekao, pogotovu one Džoove poruke, i što više čitam, manje mi je jasno. Ne mogu da shvatim zašto je opravdano Sedeći Bik, ali nije Plačuće Dete, ili Stajaći Konj, npr. a jeste stajaća voda. Kapiram da iako imaju iste oblike, te reči nemaju iste funkcije, ali šta je šta, da me ubiješ, ne mogu da razaznam…
Па лепо, не граде се сви творбени модели од свих речи, него то уређује језичко осећање. ’Човек који ради’ је
радник, али ’човек који плаче’ није
*плачник. ’Човек који слуша’ је
слушалац, али ’човек који плаче’ није
*плакалац. ’Човек који учи (некога)’ је
учитељ, али ’човек који плаче’ није
*плакатељ итд. итд. У одређеним језичким и социолингвистичким приликама активира се један творбени образац и он не мора да важи увек и за све. Ето, констатовали смо да се за терминолошке синтагме користи и партицип (конвертовани гл. прилог) и придев на -аћи: (1) светлећа реклама, летећи тањир, (2) стајаћа вода, спаваћа кола, писаћа машина.