Iako još nije konstruisana u nekom velikom naučnom centru, vremenska mašina teorijski je moguća i vekovima izaziva maštu pisaca i misaone eksperimente naučnikaНа страну оно незграпно "vremenska mašina teorijski je moguća" уместо "…је теоријски могућа",
Корисник Duja послао је одговор на тему коју пратите.
Vels je ujedno bio tvorac pojma „vremenska mašina“…
Čovek je odlučio da otputuje u prošlost
Ideja o putovanju kroz vreme | stara je gotovo koliko i ljudska civilizacija.
Jedan od najranijih dokaza | zapisan je u drevnom indijskom epu Mahabharata
Ta pojava, predviđena relativističkim jednačinama, | naziva se dilatacija vremena
Него, та дужина се односи на било шта уметнуто између субјекта и глагола - у "машина је могућа" између нема ничега. Или је сад довољно да буде уметнуто у напоље?
А и порука што ми је стигла гласиЦитатКорисник Duja послао је одговор на тему коју пратите.
Prozodijski, postoje dve korektne varijante:
Korisnikdujaje | poslao | odgovornatemu | kojupratite.
Korisnikduja| poslaoje | odgovornatemu | kojupratite.
иако је Стијовићкино.
Izdvojeno odavde (http://forum.srpskijezickiatelje.com/index.php?topic=3089.0):
Citiram Radu Stijović: Ono što primećujem u poslednje vreme jeste pisanje tipa: Ivo Andrić rođen je. Ovo se protivi osnovnim pravilima rasporeda reči u srpskom jeziku, koje kaže da enklitika treba da stoji na drugom mestu. Kako su ime i prezime jedan pojam, čvrsta sintagma odmah iza toga dolazi enklitika JE. Dakle, Ivo Andrić JE rođen. Vuk bi pisao Ivo JE Andrić rođen, a to često i danas rade Hrvati (razdvajaju subjekatsku sintagmu kako bi enklitika došla na drugo mesto). Mi smo odstupili od toga, to je prihvatila i savremena norma, ali ovo o čemu govorim nikako ne može.
Ne znam da li sam najbolje shvatila, ali ispada da posle bilo koje imeničke sintagme mora da sledi JE, je li?
Проблем је што новинарски језик више не зна за ту разлику, не осећа која је ту дужина прекомерна, па помера је иза ама баш сваки пут. Погледај цео чланак (што сам и сам учинио накнадно, кад сам се запљунуо овде), ниједном нема тог, како рече, разговорног редоследа.
А то што нам је тај формални тон, изражен тим померањем је иза глагола, постао нормалан - па, ту је двадесетак година глувих новинара на свим медијима. Мени је то почело да пара уши још за Слобина вакта. Исправно "Слободан Милошевић, председник Србије, примио је" (уметнута фраза довољне дужине) је постало "Председник Србије Слободан Милошевић примио је" (нема ама баш ничег уметнутог), а ово је постало обавезно. Током тих година сам укупно једном чуо нормалан (ајде, мени нормалан, ја сам одрастао читајући писмене новинаре) редослед. Сад је, ето, промењена дефиниција нормалног.
Још А. Белић, наиме, дефинисао је књижевни језик као такав […]
Где енклитикама место је?
Вакернагелово правило. Игноришите једва изговорљиво презиме швајцарског лингвисте. Запамтите само ово: енклитике* иду на друго место у реченици, у индоевропским језицима, па и у српском.
Ослушните вести. Министар Пера Перић изјавио ЈЕ да…, Влада Србије усвојиЋЕ данас одлуку…, или Наша репортерка јавила СЕ из Обреновца, Најновије вести чуЋЕМО од моје колегинице.
Не, нисте ви изгубили осећај за ред речи. Просто — читате реченице српских медијских посленика, граматички неумољивих и лекторском речју неустрашених.
Не мозгајте много, ви тако не говорите. Реченице које бисте природно изрекли не размишљајући о енклитикама — не изгледају као оне горње. Уобичајено би било Кум Пера ЈЕ рекао да долази, Пријатељи мог брата ЋЕ усвојити дете, Најновије вести ЋЕМО чути од Марка. Помоћни глагол свуда долази ИСПРЕД главног глагола. Нико не говори Кум Пера рекао је да долази!
Али ако спадате у новинаре, уреднике и спикере, може се рачунати да имате професионалну и језичку деформацију: верујете да ваша реченица звучи отменије и званичније ако енклитику метнете што даље од њеног почетка.
Е, ту грешите. Енклитикама, начелно, припада друго место у реченици, одмах иза субјекта, објекта или одредбе, шта већ долази на почетку (Пера ЈЕ спавао, Марка ЋЕМО упознати, Сутра БИСМО дошли). Некад енклитика уме чак и да се умеће унутар синтагме, да буде дословно на другом месту, али то чини чешће у разговорном стилу: Наш ЈЕ Пера спавао, Сасвим СМО кратко били тамо…
Од тог главног, неутралног случаја има стотину изузетака, на пример када хоћете да стилски онеобичите свој израз: Још исте године отпочела ЈЕ градња великог моста на Дрини, или да направите драмску паузу: А партизан — истргне СЕ из њених чељусти. Одступа се и када енклитика долази иза дужег израза коме следи пауза у говору, јер нема на шта испред себе да се наслони: Перин
добар друг из младих дана | дошао ЈЕ јуче.
Ово последње се занемарује и након педесет и више година нормативних опомена. И даље наилазимо на је које виси ни небу ни на земљи: Јавна расправа о Нацрту закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи — ЈЕ у току. Око 150 станова у београдском насељу „Степа Степановић" ЈЕ на снижењу. Главна измена, каже министарка Кори Удовички, ЈЕ то да минули рад неће моћи да се преноси. Свуда треба енклитику ставити иза следеће речи или је претворити у пуни, акцентовани облик: јесте.
Али — да се вратим теми — то су све посебни случајеви. Ви заувек упамтите макар основно: енклитику сместите тамо где бисте је у говору спонтано изговорили у реченици, а не што даље од почетка.
Ево како се то погрешно ради у нашој кући:
Папа Фрања у посети је Тирани. Спасавање Џакарте коштаће 40 милијарди долара. Премијер Вучић рекао је да је са шеиком разговарао о пројектима. Милош Теодосић један је од петорице најбољих на шампионату. Шверцовање у ГСП-у биће прекршај. Влада Србије усвојила је предлог закона. Наша екипа била је на лицу места. Више о томе чућемо од колегинице с терена. Стеван Синђелић биће сахрањен сутра у 14 ч. Норвешке новчанице могле су овако да изгледају. Корисници социјалне помоћи мораће да раде.
Ако вам је до језичке гимнастике (а не бисте ово читали да није), вратите се на претходни пасус и сваку енклитику преместите за једно место уназад. Папа Фрања је у посети Албанији… Е тако, лакше се дише.
Зашто тако пишу? Нико не зна. Исправљам место енклитике, објашњавам, цртам ~ (знак за инверзију) — помоћи нема.
Онда уздахнем, разменим неколико снуждених погледа са студијом Ред речи у реченици Љубомира Поповића. Ја њој: „Куку“, она мени: „Авај“. Не помаже ни наука, ни истраживање језичког корпуса, ни поуздани закључци са страна 283 и 331: „Енклитике показују антиципативну тенденцију — тј. тенденцију да се распоређују не иза глагола (са којим су лексички, морфолошки или синтаксички везане), него иза почетка или бар близу почетка реченице“, „Одвајање енклитике од почетне синтагме, бар ако ова није јако развијена, представља
факултативну појаву“… С узалудним аргументима у рукама, посежем за законом.
Вадим из фиоке одлуку Одбора за стандардизацију српског језика (http://isj-sanu.rs/index.php?route=product/category&path=75_79): „Енклитикa у нaчeлу дoлaзи нa другo мeстo у рeчeници, пoслe првe нaглaшeнe рeчи, oднoснo после првe синтaгмe“ и подвлачим недвосмислену нормативну забрану реченице *Наш професор добар је човек. Саберем се, па све из почетка. За компјутер. Ја померим, они врате. Ја померим, они врате.
Бескрајан пркосни круг. У њему, енклитика.
Али — ћераћемо се још.
*Подсетник: Енклитике су оне мале, најчешће помоћне речи, које се не акцентују посебно, него заједно са речју иза које стоје, на пример: МИлан <u>је</u> | ДОшао | КУћи; ВИдео сам их | ЈУче.
Некад енклитика уме чак и да се умеће унутар синтагме, да буде дословно на другом месту, али то чини чешће у разговорном стилу: Наш ЈЕ Пера спавао, Сасвим СМО кратко били тамо…Колико је ово честа појава? У хрватском поприлично, код нас… не баш, бар не у разговорном језику младих. У песничком је стилу вероватно заступљена (?), но нисам неки читач. Џо, може претрага по Корпусу честих конструкција које ти падну на памет?