Staviću ovo ovde, pa ako nadležni imaju bolju ideju gde mu je mesto, postupiće već shodno tome.
Dakle, u novom broju Anala Filološkog fakulteta izašao je prikaz Ivana Klajna udžbenika
Bosnian for Foreigners bosanskog lingviste
Midhata Riđanovića. Evo odlomka relevantnog za neka normativna rešenja:
Као што се може очекивати од лингвисте из америчке школе, Риђановић не признаје нормативна ограничења: све што је уобичајено у говору и(ли) писању улази у градиво његовог уџбеника, односно у језички стандард како га он схвата. При том је његов приступ, мада врло либералан, издиференциран од случаја до случаја. Облици генитива плурала именица женског рода с непостојаним а или они на -и описани су као „regular and irregular“, али се наводе као да су потпуно равноправни: „pjesama or pjesmi“, „gusaka or guski“, „lutaka or lutki“ и сл. (380). За именице на -лац каже се „the normativists insist on keeping the l“ (руководилац, ген. мн. руководилаца), али уз напомену да многи говорници и у та два падежа претварају л у о (397). Неиницијални силазни акценти у речима као дискутант, генератор, Индонезија наводе се као нормални, уз напомену да их „традиционалисти“ забрањују; издваја се само Југо̀сла̄вија, где је, по аутору, већина говорника прихватила прописани узлазни акценат под утицајем радија и телевизије (408-410). Толерише се изостављање ју у спојевима типа Он (ју) је видио, где се наводно обе енклитике јављају „only in deliberate speech“ (434). Међу примерима за место енклитике наводи се и реченица „У свом трећем мада не и посљедњем покушају је опет оборио лествицу“, истина уз ограду да је такав ред речи „unacceptable to many speakers of Bosnian“ (561). Допушта се склоност ка употреби везника да уместо што („Драго ми је да смо се упознали“, 572) . Пример „Ми би да ти пођеш с нама“ наводи се без ограничења, уз оправдање да „bismo and biste sound rather formal in speech“. Само у два-три случаја разилажење с нормом се уопште не помиње, нпр. кад се као једини облик средњег рода од сав даје сво (467) или кад се у примерима Он (чак) и не зна, Она (чак) и не вјерује предлаже и варијанта са ни уместо и. Посебан случај је глагол требати, где се Треба да идем и Требам да идем дају као равноправне алтернативе (269): ту, додуше, традиционална норма није увек применљива, с обзиром на неизбежност личних облика испред инфинитива (Требао си ми рећи) и на решкоће с конкорданцијом у реченицама типа Конференција (која) је требало/требала да се одржи.
Ма шта мислили о овим ситним нормативним дилемама, књига испуњава своју сврху. […] Отуда сваком странцу који жели да научи наш језик, како год га називао, можете препоручити овај уџбеник.
