Malo sam pogledala literaturu, i čini mi se da Španci zapravo nemaju pojam polusloženice. Imaju složenice koje se pišu kao i kod nas, zajedno, ali nemaju reči sa crticom. Štaviše, videla sam da ni u engleskom to ne postoji. Crtica se, npr. u engleskom, dodaje iz sasvim drugih razloga, različitih od onih zbog kojih mi tvorimo polusloženice. Tako da se time stvar još više komplikuje. Ako polusloženice ne postoje u španskom, da li mi možemo i iz kojih razloga da ih stvaramo od španskih imena pri transkripciji? Kakav uopšte odnos treba da imaju jezik izvor i ciljni jezik? Čiji pravopis i uopšte jezička pravila treba poštovati? Da se ogradim, govorim o jezicima koje poznajem, francuski niti govorim, niti poznajem sistem pravopisnih i drugih pravila, tako da ne znam da li je slučaj kao u španskom ili nije. Dakle, ne treba zaboraviti da zapravo jedan te isti interpunkcijski znak može imati različite funkcije upotrebljen na istom mestu. Ko će biti u pravu? Neko ko primenjuje srpsko shvatanje crtice na špansko ime, ili špansko shvatanje odsustva polusloženica treba jednostavno tako preneti i u srpski?
Što se tiče drugog pitanja, razmišljam: ne poznajem mnogo ljudi s tim tipom imena, ali mi se čini da to pre svega zavisi od imena: Znam da lika iz jedne serije zovu Luisma a puno ime mu je Luis Mariano. Aznara, kome je ime Hose Marija, često zovu samo Hose (i još više Pepe, što je nadimak za ime Hose), a ženski oblik tog imena bio bi Marija Hoze, kojoj bi od milja rekli Mari. Koleginica mi se zove Marija Dolores, zovemo je Mari. Mislim da je zastupljeno i jedno i drugo. Puno ime bi se koristilo u malko zvaničnijim situacijama, ili ono kad majka hoće da bude ozbiljno shvaćena, pa umesto da svog sina zove Miša, kaže mu Miloše. Ako se koristi samo jedno ime, to je uvek prvo. Nikad drugo. Baš zato mi je strašno neobično da u srpskom prvo ime ostavim nepromenjeno.
Za francuski, kao što rekoh, ne znam kakvo je stanje stvari.
