Метатеза НЛ → ЛН

[J o e]

Данас ме је Болов одговор на Вокабулару подстакао да размислим зашто кажемо алнасер уместо правилног анласер. Да ли не познајемо стране језике или смо условљени фонолошким дистрибуцијама свог језика? Потражио сам је ли заиста група /лн/ чешћа него /нл/. Испало је — неупоредиво, око 100 пута. У Речнику Матице српске има нешто преко 10.000 речи са групом /лн/, а тек око 100 са /нл/.

Погледао сам и каква је структура тих речи — на којим „шавовима” имају ове групе. Скоро без изузетка /л.н/ се налази испред последњег вокала придева (и аналогних прилога) који у ном. јд. имају -лан, где је а непостојано. Ту мањи део чине придеви српског порекла изведени од именице на -л (болно, двокрилни) и њихове изведенице (болница, околност), док већину заузимају придеви латинског порекла на -alis (експериментални, монументални, централни, формални и хиљаде других) или са сличним завршетком.

Код ових других пак, са /нл/, увек се ради о творбеном шаву. Од домаћих твореница, то су оне са суфиксима турског порекла -лук, -лија и -ли код основа на -н (султанлија, циганлук, гурманлук, шенлук, и одатле: шенлучити, шенлучење; и у именима: Зејтинлик, Османлије) и префиксали са ван-: ванлитерарни, ванлитургијски. Стране речи имају непрозирне елементе у нашем језику, али су сложене у језику изворнику: манлихтер, Рајнланд, Гренланд, даунлоуд, онлајн. Једина чисто домаћа реч с овом секвенцом јесте дијалектизам оданле (’оданде’, по аналогији са одавле).

Вероватно је могуће да анласер не опстаје зато што мали број речи има ову групу близу почетка речи, али сигурно и зато што ниједна друга реч не почиње на анл-. Ниједна, додуше, осим глагола анлаисати из РСАНУ, који — да буде још занимљивије — такође има варијанту са метатезом: алнаисати.

Ово је, у ствари, мој одговору Болу (Болоу?).

[Зоран Ђорђевић]

На исту ситуацију би наишао и кад би анализирао зашто људи говоре инфракт умесо инфаркт.

[J o e]

Па да. Има много више речи које почињу на инфра- и завршавају се на -кт него што има оних на инфа- и на -ркт.

[Bəʊləʊ]

Iskreno, i napisao sam taj komentar da bih isprovocirao tvoj ili Đorđev odgovor. 

Super si se dosetio da pretražiš rečnik, ja sam imao u vidu samo fonetsku prirodu realizacija fonema /l/ i /n/ i dve su mi stvari pale u oči: 1) /n/ se pred /l/ ne realizuje kao (centralni) alveolarni nego kao lateralni (alveolarni) nazal, pa bi metateza mogla da dođe kao preventiva potpunoj asimilaciji, 2) /l/ je likvida, a likvide i u dijahroniji i u sinhroniji često menjaju položaj u reči. Ali presudno je verovatno to što je grupa /nl/ niskofrekventna.

[J o e]

И је ли Бола или Болоа?

[Bəʊləʊ]

Ma svejedno, kako želiš.

[Belopoljanski]

Вероватно је могуће да анласер не опстаје зато што мали број речи има ову групу близу почетка речи, али сигурно и зато што ниједна друга реч не почиње на анл-. Ниједна, додуше, осим глагола анлаисати из РСАНУ, који — да буде још занимљивије — такође има варијанту са метатезом: алнаисати.

Од оних који доследно говоре анласер, чујем изговор ан-лàсер, док је код оних који врше метатезу наглашено ȁнласер. Претпостављам да је због места творбе и природе посла којим се бави 99% људи који активно користе ову реч.

[Шоми]

Ја сам то увек преводио са електропокретач, и тако и говорио. Наравно, пошто је швапска реч, знам како гласи и у оригиналу и као позајмљеница, али ја је никад нисам користио ван немачког.

[NouvelleVague]

Овога има и у француском. А и у италијанском .

Да кренем полако. Морам да упоредим, пошто ми из фонетике упоређујемо српски и све остале језике из романске групе, мада је довољно да знамо да упоредимо српски и француски, а по жељи можемо остало, пошто смо помињали на часу (што добро дође јер смо подељени у групу Шпанци и Италијани (а још забавније је када се незасито створење пријави на факултативни португалски и јутарњи страни језик  ))

Ми смо поменули инфаркт-инфракт и варјача-вајрача

Е, сад.. Као та фонетска промена (могу рећи промена?) је из латинског formaticus па имамо у фр. frоmage а у италијанском formagio. И наравно да сам ја седела целу ноћ и исплакала што не могу да провалим шта се десило са остатком -ticus.

У фр. се мењају ликвиде Р и Л. ставићу ове примере: infarctus-infractus, breloque-berloque.

E, sad.. Оно што је Јое написао се може (бар ја мислим) применити и на ове речи у страном језику, као већи број речи садрже на почетку речи ЛН па из тог разлога долази до метатезе. То је одна вероватно и код ових примера горе из страних језика. Али то бих морала већ да проверим у речницима.

Али, занима ме оно што је написао Боло. Ок, у оним примерима је Н испред Л. А шта ћемо са ФР, РЛ. Има ли то везе што су један испред другог, раздваја их неки вокал, где се они налазе (место творбе, па онда звучност…)

Е, сад.. у фр. Н је назал(сонант, звучан), Р је вибрант(ликвида, сонант, звучан), Ф је фрикатив (консонант, безвучан и сад ми стаде мозак.. лабио.. гррр). Можда и то има везе?

Пошто знам да фр. језик тежи да има сугласник-вокал-сугласник-вокал (па ћак и уметне немо е ако се нађу три сугласника), па онда онако размишљам да можда и овде има нека цака. Да се не трпе(као озвучавање претходног или следећег сугласника), или утиче неки глас и тражи промену места, јер се налази на овом или оном… Боо.. (опет размишљам наглас..  )