external evidence and internal probability

[Petar Raitch]

Najpre da se zahvalim što ste izašli u susret pre koji sat.

Prilikom prevođenja odrednice iz jednog engleskog leksikona zapeo sam kod sledeće vrlo ubave rečenice.

Pazi šta (pisac) kaže:

"The Story in the Epitome of Victor, that he (misli se na rimskog cara Dioklecijana) put himself to death in order to escape violence which he apprehended from Constantine and Licinius, seems to be unsupported by external evidence or internal probability." 

Ovo "external evidence" ja bih preveo kao nezavisni izvori, jer drugo ne može biti. Samo na osnovu pisanih izvora (eventualno epigrafskih natpisa) možemo krojiti priču,  koja, međutim, ne mora biti verna stvarnosti. 

Uostalom, ko nam garantuje da se sve zbilo kako piše u izvorima? 

No, za svaki slučaj pitam: možda postoji bolje rešenje. 

A za ovo "internal probabiliy" nisam siguran,  jer ovo, čini mi se, već prelazi u domen matematike, logike i psihologije.

Iskren da budem, časove matematike sam izbegavao kad god je to bilo nužno;  časove logike sam uglavnom proveo spavajući,  a psihologija mi nikada nije ušla u glavu.   

Unutrašnja ili interna verovatnoća zvuči mi pomalo nezgrapno. Verujem da postoji bolje rešenje.

 

[Duja]

Meni deluje da internal probability nije nikakav ustaljen izraz, nego se autor poigrao rečima, da bi dao kontrast za external evidence. Mislim da je hteo da kaže da …nije potkrepljen materijalnim dokazima niti zdravom pameću, ili tome slično.

To su samo moje dve pare , nisam nešto istraživao.

[svetlost lutalica]

unutrašnjom logikom?

[Petar Raitch]

Meni deluje da internal probability nije nikakav ustaljen izraz, nego se autor poigrao rečima, da bi dao kontrast za external evidence. Mislim da je hteo da kaže da …nije potkrepljen materijalnim dokazima niti zdravom pameću, ili tome slično.

To su samo moje dve pare , nisam nešto istraživao.

Možebiti.

Da se Dioklecijan dobrovoljno otišao u smrt to izričito navodi samo Aurelije Viktor na ovom mestu:

Morte consumptus est, ut satis patuit, per formidinem voluntaria. Quippe cum a Constantino atque Licinio vocatus ad festa nuptiarum per senectam, quo minus interesse valeret, excusavisset, rescriptis minacibus acceptis, quibus increpabatur Maxentio favisse ac Maximino favere, suspectans necem dedecorosam venenum dicitur hausisse.

No, problem je u tome što kod drugih pisaca tog podatka nema.

A da bi jedan (pisani) izvor bio relevantan on mora imati potvrdu u nezavisnim izvorima, naročito ako se radi o izvoru kog deli pozamašan vremenski period od događa koji opisuje: Aurelije Viktor je živeo i radi između 320. i 391, on nije mogao biti očevidac Dioklecijanovog vremena s obzirom da je ovaj umro još 311.

Dakle, morao je nešto da se posluži kakvim-takvim izvorom, pisanim, usmenim, materijalnim, ko će ga znati. Viktor tobože spominje nekakva preteća pisma koja je primio Dioklecijan, ali mi (istoričari) nismo sigurni da li da mu poverujemo u to.

Pa, i ja sam nešto razmišljao da tu nema logike u Viktorovoj priči. Dok u jednoj rečenici stoji da je toliko zavoleo svoju baštu da se nije hteo odvojiti od nje kada je pozvan od Maksimijana da se vrati na presto (gotovo da ima moralizatorski karakter), odmah u drugoj stoji da se ubio pošto je strahovao da će mu se sveslavljeni Konstantin i Licinije zbog nečeg osvetiti. Ako su mu mogli u ičemu zameriti, to je miran seoski život rasterećen briga, kao i ona čuvena vila koju je izgradio.

[Petar Raitch]

Evo šta sam našao u jednoj knjizi:

The external probability that such poems could or could not be composed and preserved at the period to which they are assigned.

The internal probability, that is, the evidence of an original design, and the congruity or incongruity of the several parts as they now exist. 

Biće da je ovo spoljašnja i unutrašnja kritika, s obzirom da se baš ovo (što sam naveo u ovom komentaru) odnosi na Homerove epove.