Шта сте последње читали?

[Бруни]

Poslednje, neku poeziju od Bajrona.

I? Da li ti se dopalo?

[RecklessLife]

Oh, da. Voleo bih da se vratim u 19. vek i da živim u Londonu.

Bajron je meni genijalan. Obožavam ga.

[Соња]

Oh, da. Voleo bih da se vratim u 19. vek i da živim u Londonu.

Bajron je meni genijalan. Obožavam ga.

http://www.poemhunter.com/i/ebooks/pdf/lord_george_gordon_byron_2004_9.pdf

[RecklessLife]

Oh, da. Voleo bih da se vratim u 19. vek i da živim u Londonu.

Bajron je meni genijalan. Obožavam ga.

http://www.poemhunter.com/i/ebooks/pdf/lord_george_gordon_byron_2004_9.pdf

Hvala!

[Соња]

Ово је као да читам Београде, добро јутро без оних празнина између афоризама . Лепо је сложено (неке се ситнице понављају, али то ваљда значи да су ти детаљи у животу човеку били значајнији од неких других), испаде права аутобиографија. Многе ће ствари постати јасније (наравно, нећу вам баш све битне детаље открити )… Покушавам да се одлучим за нешто ситно, али тешко иде…

(…) Брзо сам се уморио од школе.
Школа воли једну врсту деце, а ја баш нисам био такав… Мислим да би требало да постоји нека друкчија школа која би имала разумевања за сваку врсту деце… (…)

(…) стриц добави годишњак Четврте мушке, па ми после прича: „Узмем лист хартије, па поклопим одозго страну, па читам рубрику ИСКЉУЧЕНИ ЗА СВА ВРЕМЕНА, видим ту те нема, па ми лакне, онда ИСКЉУЧЕНИ НА ГОДИНУ ДАНА, нема те ни ту, онда ми је већ много лакше. ПОНАВЉАЛИ, нема те ни ту, онда даље и не гледам…“
(…)

… Тако, кад сам дошао са шеснаест година у Београд, ја сам више личио на неку девојчицу, него на дечака. Онда су ме зезали по Београду, ови мандови београдски, сјајни типови, али кад дођеш овако, као да си дошао из богословије… Али, мене је извадило то, рецимо, што сам свирао на гитари и виолини, а они о томе нису имали појма… У том крају, где сам живео, то су били прави београдски момци, овако, једна генерација жестока, шармантна… Нико од њих углавном ништа није постигао у животу, али су били сјајни типови…
(…)

Ако је писање саопштавање човековог искуства, а то би, уопштено речено, требало да буде, онда је само писање мала и безначајна вештина у односу на то како дете и човека оспособити да стичу што више правих искустава, и то не литерарних, него животних. Невероватно је колико је писање, уметност уопште, у свести деце и великог броја одраслих људи, отуђено од човека, његовог искуства и мишљења.

[Бруни]

Mandovi… Otkad nisam čula tu reč, a moj otac je redovno koristi… Ajde još malo, Sonja, baš je lepo…

(Moraću da pazarim nešto od čika Duška kad dođem sledeći put. Samo moram da zapišem, da ne zaboravim. Što sam starija to mi je sve teže da pamtim… )

[Соња]

Ево узрока оног старог доброг: „Маме, рађајте деци сестре…“:

Могао сам имати четири године, још увек смо живели у Нишу, а у Нишу сам имао тетку, мајку моје сестре, која се звала Јелица, и која ме је много волела… Тетке увек воле лепше и друкчије него мајке… И једна од ствари коју је она хтела да учини мени, а ваљда и себи, била је да ме фотографише… За наше прилике и наше материјалне могућности, и живот који смо ми тада живели, то је био велики догађај и велика част. И она ме је обукла, не знам да ли је све баш тада на мени било моје, али знам да ме је дуго припремала, да ме је одвела код неког нишког фотографа, да ме је сликала.. Не сећам се самог фотографисања, али ми се чини да ме је тог истог дана, да би употпунила тај провод, одвела да видим један филм, што је у Нишу у то доба, могло је то бити 1926, 1927. године, било велико чудо. Дакле, истога дана био сам фотографисан први пут у животу, и први пут у животу гледао сам филм. То је био један од поклона моје тетке Јелице Стефановић…
(…)
Добри дух мога детињства била је моја млада тетка по мајци… (…) Стигла је само да ме обаспе љубављу и нежношћу, које имају чак квалитет више него материнска. Зато сам ја тужан данас, када расту толики јединци, који сутра својој деци неће моћи да поклоне тетке, стричеве, ујаке. Ја сам то имао.

[Соња]

Е, да сам онда, пре четрдесет година, знао да ћу постати писац, да ће ме деца учити у школи… да ћу морати да причам и објашњавам свој живот и писање… Да сам то онда могао знати, друкчије бих живео, друкчије се понашао и више бих памтио.
(…)
… Сем тога што сам био дете, ја немам бољих доказа да ми је било лепо, најлепше до сада и заувек. Јер, чиме се то деца баве? Ситницама и глупостима. О чему причају? Опет о ситницама и глупостима. Ни у Нишу ни у Суботици није било ни крокодила, ни слонова, ни авиона, ни тајфуна, ни земљотреса, никаквих чуда и сензација. Понекад би грмело. Пала би киша. Зими је падао снег. Није било веће и опасније животиње од пса. Било је врабаца, али кога то занима.
Па ипак се живело, са великим узбуђењима и радостима. (…)
Старији људи се тек касније сете да је детињство било чаробно и непоновљиво. Тек кад одрасту и размисле. Кад упореде.
Деца немају појма о томе. Деца живе, интензивно и радосно, јер имају млада и гладна чула, која траже да се стално нешто пипа, нешто гледа, нешто слуша… (…)
И тако имамо две врсте писаца за децу. Једни се са сетом и тугом сећају некадашњих радости. Други се, још увек као деца, играју и радују.
Ја се данас мало чега сећам из детињства. Али, по томе како живим, шта волим и чему се радујем, чини ми се да сам још дете. И, као свако дете, немам прошлости.

[Соња]

baš je lepo…

(Moraću da pazarim nešto od čika Duška kad dođem sledeći put.

Ако баш опасно кренеш да кризираш, реци, да узНемо нешто, па да шИљемо. Није то баш тол’ко прескупо.

[Belopoljanski]

Ово за децу ме подсети на оно његово „Децо, можете мислити какав је тек остатак живота, кад је од колевке па до гроба најлепше ђачко доба“. 

[Соња]

Ово за децу ме подсети на оно његово „Децо, можете мислити какав је  тек остатак живота живот, кад је од колевке па до гроба најлепше ђачко доба“.  

То ти кажем. Мало-мало, па препознам неки од афоризама или наслутим његов зачетак.
Ево још мало, кад препознам и себе и многе друге:

Кад сам демобилисан 1945. године главачки сам отишао на факултет, на групу књижевности, жељан правих разговора о писцима и књигама. Дочекали су нас дијалектологијом (Ђоле, ништа лично ), упоредном граматиком индоевропских језика, старословенским. Не, хвала! (…)

[Belopoljanski]

Срамота је, али ја сам тек скоро, гуглујући по нету инспирисан овим твојим уписима, сазнао како је умро Душко Радовић. Морам мало да загорчим тему и тиме, занимљиво је да су за његов тужан крај најодговорнији бахатост и крајњи безобразлук једног донедавно оплакиваног и до неба уздизаног политичара, тада утицајног комунистичког функционера, који му је затворио емисију „Београде, добро јутро“. Замислите само о чему су те доконе идеолошке гузице расправљале на својим састанцима:

Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije je 8. novembra 1982. godine razmatralo „aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti“ i 16. novembra objavilo zaključke u kojima stoji: „Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji ’Beograde, dobro jutro’ u poslednje vreme sve češće imaju obeležje političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.“

Закључак те анализе био је да се емисија мора прекинути.

Duško se razboleo kada je skinut sa programa. „Krenulo je od stresa. Otkazao mu je centar za disanje. Trajalo je to godinu i nešto dana. Za to vreme on se sušio, slabio, sve teže je govorio…” (Brana Radović)

Помиње се и анегдота која се тад могла чути:

„Kada se Predsedništvo Komiteta ujutru skupi, valjda je to bilo ponedeljkom, Stambolićevo prvo pitanje je bilo: ’Je l’ onaj matori opet nešto lupetao?’“

А све се коначно завршило овако:

Posle zabrane Radovićeve emisije shvaćeno je da je mnogo veća šteta od eventualne koristi takve političke odluke, pa je i sam Stambolić krajem 1983. pozvao na razgovor nekoliko ljudi iz Studija B. Prisutni su bili Slobodan Glumac, glavni i odgovorni urednik ove tada popularne radio-stanice, Duško Radović, Beograđanima dobro znani Đoko Vještica i u to vreme vođa novinarske ekipe Milorad Roganović.

Pokušavajući da izgladi nesporazum, s obrazloženjem u stilu narodne izreke „ko radi, taj i greši“, posle desetak minuta, Stambolić predlaže da se Duško Radović vrati u emisiju „Beograde, dobro jutro“. Bilo je to iznenađujuće, pa su za trenutak svi ostali bez teksta.

Prvi se oglasio Duško: „Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.“ Izrekao je svoj politički epitaf. Posle toga svi su ustali i otišli.

Drugi deo priče, zapisuje Roganović, nastavio se 1984. godine: „Već je bio pao u krevet. Slobodan Glumac i ja otišli smo u bolnicu da ga vidimo. Na izlasku, pitali smo doktora: ’Je li rak?’ ’Kamo sreće da je’, rekao je, ’rak bismo znali da usporimo. Izgleda da je čiča rešio da umre.’“

Milorad  Roganović dalje kaže: „Imajući sve ovo u vidu, dajem sebi za pravo da mislim da je Dušan Radović ubijen u svojoj šezdeset i drugoj godini. Državu Srbiju nije moglo da opere ni to što mu je mesec dana pred smrt dala i uručila Sedmojulsku nagradu.“

Kada su ga najurili sa radio-talasa, u to vreme iz ovde najslušanije emisije, on je počeo da se topi; odjednom su pantalone koje je stalno nosio na tregerima postajale sve šire i šire, da bi na kraju postale toliko široke da je jedva hodao. Umirao nam je pred očima. Iz pijeteta prema njemu, tri a možda i četiri godine njegovu sobicu, taj njegov golubarnik, kako ga je i sam zvao, u jednom ćošku na 23. spratu Beograđanke, držali smo nenastanjenu. Sve sa papirima na stolu, bilo je kao kada je on bio tamo…

I dugogodišnji popularni novinar Đoko Vještica svedoči da je Duško „izuzetno teško podneo skidanje sa programa“ i da se od toga nije oporavio. Kaže da je bio „ne osetljiv, nego preosetljiv“ i da mu je „svaka nepravda teško padala“.

(Са странице „Како је скончао Душко Радовић“: веза.)

[Бруни]

Strašno… Ja to nisam znala…)

[Соња]

Пре пар дана сам почела да читам књижицу која се зове „Око чега смо се све моја девојка и ја свађали“, и свиђа ми се (почесто се, читајући је, смејем са самом собом - што, признајем, није баш недвосмислен доказ менталног здравља, али прија). Једна од ствари која ми се свиђа јесте, за промену, превод (Бруни, била си у праву у вези с оним што је "превео" оно са каталонског! Намучих се читајући.). Потражила сам име преводиоца на нету, и под Александар Милајић нашла једног човека који би могао одговарати: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/08/12/srpski/R06081101.shtml. На наведеној страни стоји, између осталог:
Aleksandar Milajić je pre desetak godina napravio jedan eksperiment, objaviši priču "Odlomci" od 27 kucanih redova u kojoj sve reči počinju na slovo O, koji otprilike izgleda ovako:
"Olga Olegovna obožava oficire. Otmena, očaravajuća, ohola. Opalne oči ovalnog oblika, obešenjački osmeh, opasna opsena odanosti. Obožavaoci očajnički obilaze ovaj objekat opsesije. Obleću oko Olge, obasipaju omiljenu Olgu opalima, orhidejama, ogrlicama. Olga oholo osmatra, odabira, ostavlja, opet odabira, opet ostavlja… Ogorčeni očajnici ostavljaju oficirsko ordenje, otadžbinu, odlaze odavde, obeznanjeni, odbačeni, osramoćeni…"

Све и да није баш он прев’о (а не би ме изненадило да јесте), ово ми је крајње симпатично. Па, реко’, да поделим .
…
На извесном другом сајту пише "prevodilac Aleksandar Milajić - pronašli smo 67 naslova". С обзиром на "Godina proizvodnje: 1971", свака му се на време!

[Бруни]

Ovo je super, Sonja. Divim se ljudima sa takvim sposobnostima… Baš bih volela da pročitam tu priču na DŽ…