Ако развој језика значи све већу интернационализацију лексике (тј. где ја по свом језичком осећају сматрам да је до интернационализације неоправдано дошло, јер имам право да изнесем свој став, а да ми не скочите одмах за врат с језичким чистунством или тиме како тобоже враћам речи „хвоја“ и сл. у речник), те вероватно и нетранскрибовано писање, изгледа да ћу ја ту и надаље бити „заостао“.
И што мене као говорника језика брига шта је неки други говорник одлучио да користи? Ако је неко одлучио да нешто зове мини-пич, тј. преузме ту реч из енглеског, а ја сам одлучио да то зовем мини-терен, јер имам право на то као равноправан говорник тог језика, не видим како ће доћи до неких неспоразума. Испада да је морање да се прихвати прво решење, а друго не долази у обзир, јер су мини и терен старе српске речи, посве инспирисане златним есцајгом, па је сигурно посреди хегемонија. Да ја ово друго називам „жбруфадор“ или „фуфундекла“, онда се вероватно не бисмо разумели.
Тако да ћемо изгледа и надаље „млатити мртвог коња“.
