Oni koji ne znaju engleski ili koji drugi strani jezik iz koga se reč "pozajmi" kada "zafali" neće je razumeti. Nema sporazumevanja. Bolje je upotrebiti sličnu srpsku reč, koja ne mora značiti baš to ali dovoljno je da uputi sagovornika u pravom smeru.
Некада су постојале радње у којима су се продавали рестлови. Чујем да се то сада зове "аутлет". Ни рестл, истина, није српска реч, али су сви знали шта значи.
Šta, tada su svi kao znali nemački?
![[pardon]](http://forum.srpskijezickiatelje.com/Smileys/default/pardon.gif "pardon")
Imam utisak da se diskusija polako razvodnjava, što znači da će pozicije do kraja ostati nerazjašnjene, i jedino će se povećati napetost među učesnicima. Zato bih se koncentrisao samo na argument kako ne govore svi engleski.
Bili mi svesni toga ili ne, jezik kojim govorimo možda još i više sam govori o nama - on pri gotovo svakoj izrečenoj reči otkriva naše poreklo, naš status i naše stavove. I mi smo toga uglavnom i svesni - znamo da naš akcenat otkriva naše regionalno/etničko/nacionalno poreklo i/ili društveni status, ili znamo da naše poznavanje stručne leksike otkriva naš nivo obrazovanja; zato se, na primer, jedni trude da promene akcenat da bi sakrili svoje društveni status i/ili poreklo, dok se drugi trude u suprotnom pravcu - naglašavaju akcenat da bi istakli i svoje poreklo.
Tako se i kroz odnos prema stranim rečima ispoljava naš nivo obrazovanja, naša spremnost na konformizam, naša ideološka i politička svest. I problem je upravo u tome. Ali pošto otvoreni antiliberalizam u ovoj sredini (i ja kažem: na svu sreću) nije prihvatljiv, onda se moraju izmisliti razlozi (i ja kažem: koji nisu razlozi) zašto se ima takav stav.
Zašto to što ne govore svi engleski nije validan argument? Pa prvo zato što nikad nisu svi govorili ni grčki ni turski ni persijski ni arapski, ni ruski ni češki ni mađarski, ni francuski ni nemački ni italijanski, pa mi danas svejedno imamo puno reči iz svih ovih jezika. Mogao bi neko reći da je to istorija, da tada nije bilo standardnog jezika, da jezik tada nije bio demokratičan; ali da jezik može biti potpuno neutralan u pogledu obrazovnih, statusnih, ideoloških razlika pripadnika zajednice koja se njime služi, mi ne bismo ni imali ovu diskusiju. Upravo je jezik sredstvo afirmacije sopstvenog statusa i promocije sopstvenih društvenih i političkih uverenja - i upravo je to što su jedni u tome manje ili više uspešni onim drugim razlog za ogorčenje.
Kroz upotrebu stranih reči i izraza po meni se vodi, zapravo, borba za društveni prostor za soptvene stavove. Ali važno je uvideti da ne postoje samo dve strane: jedni koriste strane reči da bi afirmisali svoj društveni status, ma kako da je on stečen, drugi da bi pokazali svoje obrazovanje; treći su protiv stranih reči zato što su protivnici konformizma, četvrti zato što su ksenofobi i/ili nacionalisti.
Zato se, na primer, nikako ne mogu
demonstracija i
masthev gedžeti stavljati u isti koš - dok televizijski voditelj koji govori o masthev gedžetima ne samo da zna nego i računa s tim da ga neće svi razumeti,
demonstracija je potpuno regularna reč i onaj koji je ne razume sigurno će još manje razumeti reč
pokazba (ja koji znam šta je
demonstracija, ako bih uopšte razumeo
pokazbu, razumeo bih je pre kao
dokaz).
Ali važnije je da se zato, po meni, prema tome treba i odrediti. Ja neću kriti da ću nekada upotrebiti stranu reč da bih pokazao i svoje obrazovanje, a među prijateljima ću govoriti i o masthev gedžetima i mastnou informacijama zato što mi je tako lepše i lakše, ali ću se uvek pre svega truditi da govorim tako da moji sagovornici razumeju šta hoću da kažem. Nisam apriori protiv domaćih kovanica ako su one dobro tvorbeno uklopljene, ali je za mene najčešće problem u samim razlozima kovanja domaćih umesto stranih reči. Mislim da bi bilo pošteno i da se svako drugi na sličan način odredi, pa da možemo da znamo šta ko i zašto govori.
