Још једанпут: правна језичка норма не постоји. Постоји имплицитни облик норме тог социолекта, заснован најпре на узусу. Ако бирамо између
правоснажан и
правноснажан, можемо и морамо питати стручну праксу који облик употребљава, али не можемо, побогу, рећи да је један закон коначна реч целе струке, као да тај закон претендује да успостави терминолошка решења и као да му је предмет метајезик, а не факти (за разлику од, нпр., речника, правописа).
Pa baš u tome je i poenta cele priče. Upotreba te reči je isključivo u svrhu koju sam već rekla. Dakle neka odluka državnog organa je pravnosnažna, ne može biti pravosnažna. U kojoj drugoj situaciji ćeš ti koristiti tu reč, osim za napred navedeno?
Може бити
правоснажна, и јесте и
правоснажна, чим тако говори огроман број људи.
Садржај текста и ситуација у којој се он изговара нису исто. Када судија напише наведене речи у решењу или их изговори, или када те о њима обавести адвокат — може бити један случај: званични, стриктно правнички. Друго је када ти, на пример, коментаришеш у кући шта је данас стигло од поште или сл. Лекари, да упоредим, пацијентима увек
прописују лекове, а ови, чим изађу из ординације, погледају шта им је доктор
преписао.