Поменуо сам раније зависност од канала преузимања, и да су никакве шансе да се
ворп провукао кроз литерарни канал. Сетих се да постоји једна писана епизода Звезданих стаза која је преведена (вероватно зато што ју је написао Џејмс Блиш), па замолих да ми се ископа то из буџака. Зове се „Спок мора да умре“, написана 1969, превод из 1986. Преводитељка наравно није користила
ворп, мада није ни смислила нешто посебно, већ је просто употребила
хипер- (
warp drive →
хиперпогон,
warp speed →
хипербрзина…;
subspace →
подсвемир). Што се мене тиче, иако је оваква одлука мало узмичућа, сасвим је легитимна, тј. ништа не одузима од читалачког доживљаја. Не постоји никаква стабилна разлика или сличност између надсветлосних погона имена
warp ~ и
hyper~ у различитим научнофантастичним окружењим, већ свако саставља произвољну квазифизику са произвољним називом (за
warp ~ се та произвољност дебело види на поменутој линији Звезданих стаза и Ворхамера 40к).
Синоним за путовање брже од светлости
warp ~ може да буде само код обожавалаца Звезданих стаза. Код љубитеља научне фантастике уопште, ако и постоји неки доживљај синонимности, онда је то са кованицама
хипер-. А за општи концепт путовања брже од светлости није потребна ни нова реч, ни акроним. То се на енглеском, кад се заобиђе жаргон трословних акронима, каже
superluminal, а код нас
надсветлосно (или, коме је милозвучније,
суперлуминално).
Слажем се да нема смисла гурати некоме нови израз кад већ постоји устаљени, али се не слажем с тим ко је „неко“ и шта значи „постоји“ :) У научној фантастици конкретно, постоје два домаћа света.
Један је свет масмедија, научне фантастике пристигле преко филма и телевизије, и данас још рачунарских игара. У том свету, српски превод значи титл, и ти титлови се из неког разлога доживљавају као помоћни точкићи, за оне који ето не могу да прате говорни енглески (баш енглески, а не изворни језик уопште) довољном лако да им не ремети радњу. Некад и титлови сами себе доживљавају тако, па користе само најосновнији фонд српских речи, а специјалне изразе везане за дело неутралишу на овај или онај начин. Чак и ако титл не неутралише, гледаоци некако запамте и користе речи које чују, а не оне из титла. Ово је свет
ворпова,
империја и
сајберспејсова.
Други је свет белетристике, научне фантастике пристигле преко романа, приповедака и антологија. Српски превод је ту дело само по себи, с једним од главних циљева да га читалац што мање осећа као превод; да пренесе читаоцу нијансе значења и асоцијација што ближе онима како их доживљава читалац матерњи говорник изворног језика дела (баш изворног језика уопште, не обавезно енглеског). Ово је свет
хиперпогона,
царстава и
киберпростора.
Одакле ова два света, за то сам рекао да тиме могу да се баве социолози. Што се датог писца или преводиоца тиче, пак, на његовом је личном избору за који ће од ових светова да пише или преводи.
[…] па чак и путовање у прошлост могло назвати „кретањем брже од светлости“: ако времепловом одем у јучерашњи дан и прошетам се двориштем, ја се „крећем брже од светлости“, јер док светлосном снопу треба делић микросекунде да стигне из собе до гараже, ја тамо стигнем јуче.:) Надам се да се слажемо колико то бесмислено звучи. :)
Али је потпуно тачно :) У специјалној теорији релативности, свака могућност размене информација брже него светлосним сигналом повлачи могућност кретања кроз време и нарушавања принципа узрочности. Бесмислено звучање потиче од претпостављања апсолутног система референције за време, дубоко усађеног практичном људском уму, али за који из теорије следи да не постоји. Ево једног темељно разрађеног примера:
http://www.theculture.org/rich/sharpblue/archives/000089.html. Зато уопште није битан тачан начин остваривања овога, и сваки може да се подведе (и подводи се) под „надсветлосно“.