Идентификација одређеног вида с придевском променом (-ог, -ом) и неодређеног с именичком (-а, -у) није најисправнија. Још је код Вука је жу́то̄г неодређени вид. Ја мислим да је акценат, где има дистинктивну функцију, данас једини маркер (осим номинатива у предикативу) неодређеног вида. Штавише, мислим да се, изузев терминолошких синтагми, неодређени вид употребљава мнооого чешће. Данас већина људи нема проблем да каже — О ком човеку говориш? — О оном мла́дом.