Читаш ли ти уопште шта неко пише и удубљујеш ли се у то, што је написано?
…
Од тога, да није важно како се каже, до тога, да није важно шта се каже, свега је један корак. Мени је важно и једно, и друго.
Ово последње је романтичарска флоскула.
То што ти недоследно спровођење математичких или хемијских чињеница у свакодневном говору видиш као да „свако има своју“ логику оповргава то што не каже један говорник
Окренуо се за 15 степени, други
за 30 степени, трећи
за 90, него сви говоре или
180 или
360. Па, дакле, ако пола људи употребљава
360 уместо „правилног“ и „логичног“ 180, треба истражити и описати зашто тако кажу, јер је рећи да половина говорништва не зна језик на коме говори 20, 50, 80 година — напросто надмено и нетачно.
Одговор на питање о разлици између двеју логика већ сам дао. Главна разлика је у сврси: једно треба да да̂
слику, асоцијацију, да
најбрже пренесе информацију, занемарујући све небитне детаље, а код друге је супротно: битна је прецизна информација, по цену несликовитости, компликованости и дужине.
Венчање се правнички зове
обављање чина склапања брака,
исхрана биљака се зове
фотосинтеза,
имати температуру се стручно каже
имати повишену телесну температуру итд. На страну то што је и научни језик само фиктивно прецизан. Већина термина је настала метафором, већина појава је у науци описана појмовном метафором, а свака метафора, каже модерна лингвистика, може да открије само део неке појаве или предмета — остатак остаје неосветљен или неописан.
Ако ја хоћу да пренесем поруку која је 1) комуникативно успешна (да је прималац разуме, и то што је пре могуће) и 2) естетски/лудички успешна (да је запамтљива, занимљива), увек ћу се, као и сваки говорник који није „преучио“ сопствени језик, определити за израз који не робује формалној логици. Да не уводимо сад овде сарадничке принципе који важе у језичкој комуникацији (њих би као врснији комуниколог од мене морао да знаш)…
Нелогично, даље, не ствара нужно препреке у комуникацији. Ко још има проблем с тим да бела кафа није заиста бела? Или ко још диже џеву око тога? Као што сам рекао, кад нам је нешто потаман или смо лењи, необразовани да нешто приметимо, све је ОК. Али када умислимо да смо ми Велики Проналазачи Грешака у Језику јер смо открили једну или две недоследности, онда ћемо кукати на сва уста и дизати на ноге „образоване“, људе на „свом терену“ — да протерују из језика оно што је погрешно и нелогично тек колико и стотине других језичких израза које сами свакодневно користе.
Тачно је једино да у процесу потирања неважних разлика постоји период превирања. Тако ће се још неко време људи чудити на
оженити девојку, а онда ће, када не буде више оних који су женили синове, то постати нормална, па и стандардна ствар. Моју реченицу „ко се жени а ко се удаје“ схватио си погрешно, као да су глаголи повратни, а били су у рефлексивном пасиву (синови се жене, а ћерке се удају = очеви жене синове, а удају ћерке). И да ставимо на страну културолошки модел, који сам увео не због тебе него због своје поенте (шта је ту нејасно?!), шта је рекцијски, граматички нелогично и спорно у конструкцији
оженити жену? Ти си, наравно, нестручан да ми одговориш на то питање и никада нећеш помислити на идентичне конструкције
ојагњити јагње, ождребити ждребе, породити сина/пород, које се све могу изрећи просто повратним
ојагњити се, ождребити се, породити се, као што могу и овом одвратном редундантном конструкцијом. А жена је и у горњој конструкцији, кад стоји у инструменталу, обрни-окрени, свакако
објекат; само је питање којим ће падежом бити изражена! Али кад се каже да је то нелогично, некако звучи много паметно.
На крају, ја чим сам ступио у комуникацију с тобом, морам намеравати да закључим шта ти је у глави и шта хоћеш да кажеш. Дакле, узимам то себи за право. Штавише, мислим да сам извео добар закључак: ако кажеш да ти није намера да будеш суперпрецизан, а онда наводиш да говорник који каже
обићи у широком кругу искључује „сваку логику, пошто треба две различите врсте кретања да опише[м] једним термином“, у једној од те две изјаве ниси био искрен.