Строжи или строжији

[Брус]

Поштовани,
Иако сте на сајту објаснили правилно поређење придева строг, молим Вас за појашњење.


Строжи, не строжији. Једносложни придеви генерално имају компаратив на -ји: тако имамо и дуг–дужи, благ–блажи. Постоје изузеци од овог правила (прав–правији, стрм–стрмији), али строг у њих не спада.


Наиме мени компаратив строжи не звучи исправно, и мишљења сам да је правилно строжији.
Правило јесте да се на једносложне придеве додаје -ји и долази до јотовања. Ви наводите да постоје изузеци (прав–правији, стрм–стрмији), не и због чега. По Ивану Клајну (Граматика српског језика) изузеци јесу једносложни придеви са кратким самогласником. Он даје следеће примере нов-новији, сит-ситији, прост-простији, уз Ваш пример прав–правији. И ја имам неколико примера слаб-слабији спор-спорији стар-старији рад-радији.
Ово важи и за кратко слоготворно р (крт-кртији), док се код дугог p додаје -ји и долази до јотовања: црн-црњи, брз-бржи.
Да би се показало како је строжи правилно, строг се пореди са дуг, благ (Ваши примери) и драг, али ови придеви имају дуги самогласник, а строг је кратак.
Дакле моје мишљење је да строг као једносложни придев са кратким акцентом треба да спада у изузетке, те да је правилно поређење овог придева строг-строжији-најстрожији.
Иван

[Father Jape]

Dug ima kratak vokal — dȕg, dȕžī.

I Pravopis i Normativna gramatika kažu stroži (pri čemu potonja i eksplicitno kaže da je oblik strožiji ’pogrešan’).

[Брус]

Хвала на одговору.

Познато ми је шта пише у Граматици, али Граматика није Библија где је записана једна и непроменљива истина. Ја сам и покренуо ово питање да бих полемисао са оним сто пише у књигама.

Познато ми је да граматике као изузетке о правилу да се на једносложне придеве са кртким слогом наводе дуг, тих и строг. За тих сам сигуран да има дуг вокал. Да ли се слажете?
А придев ’дуг’ није дуг као именица, али може и он да се изговара дуже него нпр мек, лак, крт, мрк (све изузеци). У сваком случају мени строг пре спада у групу са нпр слаб и стар, него са дуг, благ или драг.

Занимљиво, у Српској граматици (Simić, Živojin (1922). Srpska gramatika) пише

3. Nastavkom ij postaju svi ostali, kojima se poređenje može označiti, npr.:
bogat — bogàtijȋ, nȃjbogatijȋ; vredan — vrѐdniji, nȃjvrednijȋ; gadan — gàdnijȋ, nȃjgadnijȋ; zdrav — zdràvijȋ, nȃjzdravijȋ; krepak — krѐpčijȋ, nȃjkrepčijȋ; krupan — krùpnijȋ, nȃjkrupnijȋ; star — stàrijȋ, nȃjstarijȋ; strog — stròžijȋ, nȃjstrožijȋ; hitar — hѝtrȋji, nȃjhitrijȋ, itd.

[J o e]

На нашем сајту је строг упоређено са дуг, благ, драг не због краткоће слога, већ због завршног сугласника који се јотује пред једносложним (тј. неслоговним) компаративним наставком. Колико на брзину претражих, нема примера за јотовање пред дужим наставком (-ији) које би захтевало строжији. Погледај и тај Симићев пример крепчији – ко још тако каже?

Друго, ду̏г је по речницима само кратко, мада сам га ја чуо и с дугим акцентом. Нема „краћег“ и „дужег“ изговора, акценат је или један или други. Осим ако као „дуго“ не рачунаш кад кажеш вееелико и сл. Ти̏х је такође кратко, ти̑х је доста младо, али признато у речницима.

Дакле, строжији је сасвим несистемски облик, али то не значи да га не треба прихватити, будући да је распрострањен.

[Брус]

Хвала Џо.

Симићев пример сам навео као илустрацију да се стандарди и правила мењају.

Да, за придев дуг мислим да има и дуги акценат. Не као Кад Тома Здравковић запева “И нека чекају дуууго дуууго…” . Него на пример “капетан дуге пловидбе”, или “дуг је дан пред нама”. Већина би их изговорила са дугим акцентом.  За тих речник допушта и дуг и кратак акценат, мада не могу да се сетим да ли сам за мушки род икада чуо кратак. Ако је тих кратко, зашто компаратив није тихији? Мислим да је код њих због дужине акцента краћи наставак (-ји) одговарајући. Строг је ексклузивно кратког акцента и због тога му пристаје наставак –ији. Јотовање јесте јак аргумент за строжи, али строжији може да представља (двоструки) изузетак. Несистемски. Могли су лакши, мекши и лепши.

[J o e]

Што се тиче дуг и тих, сигуран сам да само на форуму можемо наћи потврде за оба акцента, тако да они не могу бити неки поуздан доказ.

А с друге стране имамо бар по неколико примера дугих основа са -ији и кратких основа са -ји: сланији, светији, пустији; нижи, виши, слађи, тањи (додуше, ови кратки су с редукцијом некадашњег суфикса). Тако да је правило о односу дужине и избора компаративног наставка лабавије него оно о нејотовању пред -ији.