Aman! Poslednja rečenica u mojoj poruci je namerna karikatura nepismenih u bližoj okolini i sadrži najčešće greške (od kojih mi se diže kosa na glavi). To je bila šala. Ponekad sebi delujem kao profesionalno deformisana profesorka, koja nikako da završi sa predavanjem, pa sam htela da malo "opustim" priču. Oni koji ne bi smeli da budu nepismeni, tj. fakultetski profesori, to jesu (ne svi, ali ima ih). Ne vredi ni blago im ukazivati na greške u govoru i pisanju, sve što postigneš je da se uvrede. Što je najgore, te greške ostaju zapisane. Mislim da bi SVAKI fakultet morao da ima barem jednog lektora za srpski jezik, i to osobu koja će stvarno da radi (mislim da bi se "odrala" od posla) i da ima apsolutno pravo da ispravlja naše tekstove na srpskom jeziku. Trudim se da ne budem nepismena, ali nisam sigurna da negde ne grešim - prošlo je mnogo vremena od časova srpskog u osnovnoj školi (gde smo zapravo i sticali pismenost, jer se u gimnaziji nije radilo ni P od pravopisa, niti G od gramatike, pa ko se kako opismenio u osnovnoj školi, tako je i danas pismen ili polupismen).
U pomenutoj "Politici" sam se prvi put, pre nekoliko decenija, suočila sa "užasima" prebacivanja latiničnih izraza u ćirilicu. Tada su u tim novinama objavljivane odbrane doktorata, pa je neko nešto radio na bakteriji čije je latinsko ime Escherichia coli (čita se Ešerihija koli), da bi "Politika" to lepo napisala ćirilicom: Е. цоли. Čak je i biolozima trebalo par sekundi da shvate o čemu je reč. Poznavanje osnovnih pravila čitanja reči iz latinskog jezika je stvar srednjoškolskog obrazovanja i danas se veoma zapostavlja (nekad je to bio deo opšte kulture, čak i kad se latinski učio samo dve godine u gimnaziji), međutim, treba biti skrušen pred svojim neznanjem, a ne mahati njime kao zastavom.
